Ђекна
Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо
Миодрага Караџића и Живка Николића
Подели:
Мирко Радоњић
Александар Анђелић
Лина Лековић
Илија Гајевић
Мирко Радоњић
асистент режије
Дамјан Пејановић
Нина Мартиновић
Играју
Вуле Марковић
Павле Новаковић
Маша Лабудовић
Јелена Лабан
Ања Мисовић
Јелица Вукчевић
Продукција: Краљевско позориште „Зетски дом“, Црна Гора
Трајање: 75 минута
Фотографија: Душко Миљанић
“Ђекна” Миодрага Караџића
Миодраг Караџић је већ својим првим комедијама које су у кратком року настајале једна за другом стекао име најбољег црногорског комедиографа. Његов други комад Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо написан је и сценску праизведбу имао почетком осамдесетих. Крајем те деценије „расписан” је у сценарио за ТВ серију коју је режирао Живко Николић. Живка Николића не помињем тек тако, због славе коју је стекао својим филмовима; свијет Караџићевих драма и његов ауторски свјетоназор најближи су управо свјетоназору и филмској естетици Живка Николића. Караџић из језика црпи драматску силину и њиме активира механизме трагичког, које, као и Николић филмским језиком, укрива испод гротескног хумора и језичких каламбура. Разарајућим хумором Караџић „детронизује” до тада важећу, доминирајућу „патриотско-епску” поетику у црногорској драматургији. Никада се тако прије њега у драмској књижевности није разбијао стереотип о епском Црногорцу и флоскуле о „чојству и јунаштву”. Тематска упоришта Караџићевог свијета заснована су на „демитизацији морала, љубави, смрти, политичког бића” (Горан Булајић), а филмски поступак којим структуира своје комедије чини га иновативним у оквирима црногорске драмске литературе. Иако се на први поглед доима да су дијалектски и локално обојени језик и хумор његових гротескних комедија непреводиви, остаје чињеница да је Миодраг Караџић ипак један од најпревођенијих црногорских драмских писаца.
Љубомир Ђурковић
Предговор књизи ПОСЛИЈЕ ХАМЛЕТА – избор из црногорске драме
(Дубровник – Котор – Подгорица, 2011)
О редитељу
Мирко Радоњић, рођен је 1984. године у Подгорици. Завршио сликарство на Факултету ликовних умјетности, те позоришну режију на Факултету драмских умјетности, на Цетињу. Као позоришни редитељ сарађује са позориштима у земљи и региону, а један је од значајнијих представника независне сцене у Црној Гори.
Међу његове значајније режије убрајају се: Чаробни бријег Томаса Мана (Драмски студио „Празан простор“, ФДУ Цетиње, КоторАрт); Мјера за мјеру Вилијама Шекспира (Сарајевски ратни театар, БиХ); Ујка Вања А. П. Чехова (Црногорско народно позориште, Подгорица); Бановић Страхиња, Старац Милија / Борислав Михајловић Михиз (Народно позориште Суботица, Драма на мађарском језику); Ана Карењина, Л. Н. Толстој (Драмски студио „Празан простор“, Краљевско позориште Зетски дом Цетиње); Псеће године Гинтера Граса (Театар „Студио К“, Будимпешта, Мађарска); Тристрам Шенди Лоренса Стерна (Народно позориште Суботица, Драма на мађарском језику); Лагарије – Час о сурогату, према мотивима анимираног филма Сурогат Душана Вукотића (КЦ „Никола Ђурковић“, Которски фестивал позоришта за дјецу); Собе Илије Ђуровића (Драмски студио „Празан простор“); Син Мирјане Медојевић (Краљевско позориште „Зетски дом“, Цетиње).
Представе су му извођене и награђиване на фестивалима у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Хрватској, Словачкој.
Поред режије, бави се још и дизајном сцене и светла, а од 2014. године један је од предавача у Драмском студију „Празан простор“, где води драмске радионице са децом и младима. Кроз форму примењеног позоришта као аутор и ментор радио је на више пројеката који су укључивали рањиве и маргинализоване групе.
