Кисела крв
Подели:
Ивона Марциуш
Марина Пејновић
Здравка Ивандија Киригин
Вид Хрибар
Томислав Маглечић
Иван Дуић
Деа Пресечки
Ванда Петровић
Жарка Крпан
Играју
Љиљана Богојевић
Барбара Рoкo
Деа Пресечки
Продукција: Хрватско народно казалиште у Вараждину, Хрватска
Трајање: 70 минута
Фотографија: Марко Ерцеговић
О представи
Драма почиње буком фашничке маске, међимурског Напханца. Потом се маска скида, што већ може упућивати на знак да ће се „приказати“ нешто „истинито“, без камуфлажа и маски, али и самосажаљења.
Три жене из Киселе крви, Бака, Мајка и Кћер, започињу свој драмски пут из ситуације ћутања, свака у својем згрченом модусу преживљавања. Прошлост јунакиња Киселе крви се не улива у будућност коју би очекивале или прижељкивале. Но, та је прича већа од њих самих. Вечни је то наратив патријархата који се протеже уназад у времену, који се протеже унапред у времену, и чију окрутност Ивона Марциуш тачно осећа као већ ритуалну. У расцепу између оног што би могло изаћи из њих, и оног што ћутање таложи у њима, осећамо драмску тензију и ритам ишчекивања. Глас који ће овде коначно пробити ситуацију ћутања, Ивона даје Кћери. Он постаје врисак једне интиме, подједнако личне и заједничке. Чинећи да три женска лика постају јединствен лик јер, не расту ли понекад у кћери жртвовани комадићи мајке, или баке, да би она могла друкчије опстати. Лик Кћери тако накнадно уписује оно што недостаје. Пропитујући трауме и тајне које опседају до смрти, покушава повратком у трауматично детињство реконструисати хронологију живота како би он имао смисла, а то је могуће само узајамним приповедањем, исповешћу. На светло дана уједно излазе обрасци који су утиснути дубоко у колективну свест. Језиком и иконографијом и правилима обичаја концентрисан на Међимурје, текст Ивоне Марциуш поетском снагом и постављеним стањима, односима и ситуацијама структурираним да теку подземним токовима, активира истовремено универзална поља историје женског цивилизацијског дискурса.
О ауторки
Ивона Марциуш је хрватска драматуршкиња, драмска списатељица и песникиња.
Млада драмска ауторка након завршетка гимназије у Чаковцу уписује преддипломске студије драматургије на Академији драмске умјетности у Загребу. Сарађивала је с Казалишном дружином „Пинклец“, Драмским студијем „Празан простор“ из Подгорице, Градским казалиштем „Јастребарско“ и Арт центром „Анката“ из Босне и Херцеговине.
Као драматург сарађивала је на плесним представама и радио-драмама. Искусна је и на подручју сторителинга и копирајтинга у медијској индустрији.
Киселу крв изворно је написала као студентски рад, да би јој потом драмски текст био праизведен у ХНК у Вараждину. Текст је по премијери у Вараждину доживео превод на пољски језик и улазак међу финалисте пољске награде „Аурора“, која се додељује најбољим савременим текстовима земаља Средње и Источне Европе.
О редитељки
Марина Пејновић, рођена је 1992. у Загребу, где је 2018. магистрирала позоришну режију и радиофонију на Академији драмске умјетности.
Једна је од најактивнијих редитељки млађе генерације; режирала је део трилогије Одбројавање – на пиру с Држићем и Наљешковићем, Гераниум, Дубровачка зрцала – три струка ловорике, пелина и вријеса на Дубровачким љетним играма, Одјенути голе Луиђија Пирандела и Немреш побјећ од неђеље Тене Штивичић у дубровачкоме Казалишту „Марин Држић”, ауторски пројект Кад тад у загребачкоме ИТД-у, ауторски пројект Авантура брокуле и чешњака, Уљез у кажипрсту (према мотивима цртаног филма Било једном… људско тијело) у шибеничком Хрватском народном казалишту, ауторски пројект Крлежа ала Гавела у склопу „Крлежиних ноћи“ у Градскоме драмском казалишту „Гавела“, Биљежницу Робија К. (награда за најбољу режију на Данима сатире Фадила Хаџића 2020, награда „Златна вила“ за најбољу режију на међународном фестивалу у Приједору) и Теорију завјере у Сатиричкоме казалишту „Керемпух“; оперу Орфеј и Еуридика Кристофа Вилибалда Глука у склопу универзитетског пројекта три уметничке академије и ТТФ-а; представе за децу Зеко тражи поточић за ЗиМ (Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца у Ријеци и Малик), Лети, лети у сарадњи Загребачкога казалишта младих и Градскога казалишта у Брауншвајгу. У Хрватском народном казалишту у Загребу режирала је Моју генијалну пријатељицу Елене Феранте, Небески свод Луси Кирквуд, затим полусценску праизведбу опере Посљедњи интермецо Берислава Шипуша. Режирала је и неколико културних манифестација, међу осталима доделу Награда хрватског глумишта 2015, затим отварање Дубровачких љетних игара 2020.
Режира на Хрватском радију, у склопу емисија Радио атеље и Радио игра за дјецу и младе на Трећем програму ХР.
Награду АССИТЕЈ-а за најбољи драмски текст за представу Хулиган у Казалишту „Мала сцена“, поделила је с колегама Матијом Шакороњом и Пашком Вукасовићем
