Људи од воска

Матишићева драма „Људи од воска“ један је од највећих доказа да што је нешто личније, то је универзалније, као и тога да је највећа храброст: искреност!

Кроз три наизглед засебне, а заправо узрочно-последичне приче, аутор нас води кроз своје грехове, покајања и искупљења, користећи писање као одређену врсту психотерапије и исповести у којој у потпуности  „огољује“ себе стичући тиме право да „оголи“ и друге. Међутим, испоставља се да и пишући о другима, он и даље пише о себи.

Ова пиранделовска трилогија поставља питање где је граница између стварних људи и драмских ликова, „свеца скрбника“ и „гада писца“, „идеалне мајке“ и „злостављачице“, фикције и фактографије, „професионалне деформације“ и „душевне боли“.

У данашњем свету, заиста је реткост да је неко толико храбар да у потпуности себе оголи пред светом и толико вешт да оголи свет око себе, као Мате Матишић. Пратећи његову храброст и причајући његову причу, свако од нас у тексту проналази нешто што га се тиче. Једна врста помереног реализма омогућила нам је да и ми будемо подједнако храбри као и аутор и поигравамо се са драмским током у којем машта постаје стварнија од документа, а стварност суманутија од сваке маште. 

Није ми дуго требало да након првог читања ове драме увидим како је право место за њено постављање Народно позориште Сомбор: Ликови су деловали као да су писани за глумце ансамбла и то од сјајних главних улога до ефектних епизода. Убрзо више нисам успевао да је читам без замишљања како управо глумци овог театра изговарају тај текст.

Сцена која је за мене најлепша у Србији, јер је довољна велика да буде дом свим тим ликовима и њиховом аутору, а уједно и довољно интимна за једну овако искрену и емотивну причу.

Организација и техника, од директора преко мајстора за тон исветло, до инспицијента, суфлера, декоратера и реквизитера, која посвећеношћу даје озбиљну подршку глумцима на сцени.

Па чак и сам положај Сомбора у односу на Загреб у којем је већи део приче постављен, јер је довољно близу да апсолутно разумемо менталитет из којег аутор црпи сав апсурд и хумор, као и трагичност, а опет довољно далеко да избегне сензационализам какав је поставка у Загребу изазвала због препознатљивих делова пишчеве биографије које је користио како би створио ову драму, а са којим су његови суграђани темељно упознати.

Управи за коју сам, како ће се испоставити добро проценио да ће имати слуха и сама увидети све те факторе и потенцијал да се у споју овог текста са овим театром роди нешто значајно за све нас.

Овом приликом им се свима захваљујем јер знам да ни на једном другом месту не бих успео да као млад редитељ у оволикој мери спроведем своју идеју од почетка до краја.

Хвала и Горчину Стојановићу који је утицао на мене као аутора вероватно више него што је свестан.

Већ у тренутку док ово пишем, пре премијере, јасно ми је да је рад на овој представи један од најзначајнијих не само за мене као редитеља, већ и за мене као човека. Мате ме је научио да пре негошто осудим, покушам да разумем, да више опраштам и себи и другима, али и да будем стрпљивији и научим да уживам у процесу који ме мења.

Због тога дубоко верујем да ће Мате променитии оне који буду гледали ову представу.