Пет тешкоћа у писању истине

Представа је заснована на књижевно-политичком есеју Бертолта Брехта под називом Пет тешкоћа у писању истине. Написан 1934. године, након Хитлеровог доласка на власт, за немачког драмског писца у егзилу ово је било попут војног приручника кроз који је могао да постави правила о томе како исказати истину обесправљенима и како се борити против лажи властодржаца. ЕросАнтЕрос одлучује да прикаже овај текст заједно са неким песмама истог аутора у представи која се фокусира на звук и глас, уз вокално присуство Агате Томшић и живу електронску музику Давидеа Сакоа, а на визуелном плану уз пројекцију слика стварности фотографа Микелеа Лапинија, проницљивог посматрача друштвених, еколошких и политичких питања која карактеришу данашњи свет.

Рад који ЕросАнтЕрос покушава да оствари може се објаснити техником цитирања Валтера Бењамина. То је био начин извлачења фрамента прошлости пуног „садашњости“ – који је пружао одговор на данашњу политичку ситуацију – а затим његовог постављања у садашњост, на сличан начин на који компанија сада покушава да ради, стављајући текст у однос са сликама наше садашњости. Лапинијеве слике су саме по себи дијалектичке: оне се одвијају на више равни, повезују различита значења унутар истог оквира која заједно доводе до новог тумачења стварности чији су траг.

Уметнички чин постаје политички чин. Борба да се овај есеј учини познатим, повезујући га са перспективама који могу да наведу људе да виде стварност у другачијем светлу, пратећи Брехтову идеју да је књига оружје и Бенџаминову теорију да уметност треба да погоди гледаоца попут метка.

„Данас, свако ко жели да се бори против лажи и незнања и да пише истину мора да превазиђе најмање пет тешкоћа. Мора имати храбрости да пише истину када се истини свуда супротставља; жудњу да је препозна, иако је свуда скривена; вештину да њом рукује као оружјем; и способност расуђивања да одаберу оне у чијим ће рукама бити делотворна; и лукавство да шире истину међу таквим особама. То су застрашујући проблеми за писце који живе у Фашизму, али постоје и за оне писце који су побегли или су били прогнани; постоје чак и за писце који раде у земљама где преовлађују грађанске слободе“.

Бертолт Брехт, пролог за „Пет тешкоћа у писању истине“