Фестивал Јоакимфест у Крагујевцу улази у зрелост треће деценије и тиме континуитетом и квалитетом успоставља једну од стратешких тачака на мапи позоришних догађања у Србији и региону. Заклоњен у заветрини изван престоничких гужви, фестивал је неговао физиономију из радионице оснивача и брусио карактер кроз репертоар и естетичку визуру сарадника. У таквом контексту задатак избора представа за двадесети Јоакимфест, у времену турбулентном и пуном неразумевања, представља озбиљан изазов. Тежити врховима, без опреме и подршке, ствар је врућег срца и хладне главе, али још више разумевања – места које треба пронаћи/освојити и времена у којем треба бити. Због тога верујем да је репертоар двадесетог Јоакимфеста увезан петљом ПОЗОРИШТЕ ИЗВАН ВРЕМЕНА, најбоље што у овом тренутку можемо понудити, како би задовољили веру оснивача и знатижељу нових поколења.

            ЕросАнтЕрос, позоришна трупа из Италије, коју предводе Агата Томшић и Давиде Сако, својим специфичним театарским изразом представља искорак ка особеним у сценској инсценацији, али утемељеним на провереним књижевно-драматуршким основама. У овом случају пред нама ће бити комад Бертолта Брехта, Пет тешкоћа у писању истине. Ради се о антифашистичком програмском спису којег је Брехт написао у француском егзилу, а са циљем растурања у Хитлеровој Немачкој. Први пут је објављен 1935. у немачком емигрантском часопису Унсере Зеит (Парис, Хефт 2-3, април). У театарској инсценацији тандема Томшић/Сако овај (не)позоришни текст извлаче на површину, како би указали на могућност и потребу интелектуалног, ненасилног отпора, не заборављајући да у том вербатиму приуште публици врхунски естетски доживљај.

         Мате Матишић последњих година дефакто је један од најбољих – не само због бројних награда и честих извођења, него због перцепције публике – драмских списатеља у региону. Драмски комад Људи од воска бескомпромисна је сторија о људима нашег доба, без обзира на време и место радње. Шекспировска лакоћа препознавања карактера даје потентност овом комаду, те он плени искреношћу и бекомпромисном критиком – малих, и невиних, али и оних других, скривених, недохватних злотвора. У инсценацији младог и стилски већ формираног редитеља Ивана Вање Алача и интерпретацији одличног ансамбла Народног позоришта из Сомбора, представу можемо карактерисати као један од догађаја сезоне.

            Иван Лалић је одавно написао комад Херој нације и он је на сценама у Србији добио заслужено место с обзиром на његову тадашњу актуелност, чак и одређене антиципаторске елементе, који предвиђају случајеве/људе који би властиту мајку продали/издали зарад пет минута телевизијске славе. Редитељ Милан Нешковић у раду с ансамблом Никшићког позоришта, појачаним гостима из Народног позоришта Београд и Сомбор, јасно поставља причу о магично/маничној моћи медија која траје од данас, до лудила и даље, стављајући у фокус пре свега породичне односе, који више, без обзира на јавном инсистирању на важности љубави и традиционалних вредности, не обавезују готово никога, односно, чак постају инспирација за девастацију и злодело.

              Драмски текст Флоријана Зелера – Отац, тренутно је један је од најигранијих у региону, јер је на рeпертоару неколико позоришта, пре свега због тога што се ради о одлично написаној драми, јасним карактерима и, верујем, значајној причи о човеку данас – односно о оном којег потискује, у гроб одвлачи, цивилизација вечне младости. Деменција, као болест, све чешћа је у нашој цивилизацији, али прича о Оцу није само прича о болести, него пре свега прича о међуљудским односима, о трпељивости, стрпљењу, простору за другог, за оног до нас. Редитељ Ненад Витанов, камерни комад, поставља прецизно и  одмерено, усредсређен на глумце и њихову интерпретацију, и тиме твори одличан продукт македонског театра „Јордан Хаџи Константин – Џинот“ из Велеса.

          Аутор, редитељ и понекад глумац Борис Лијешевић одавно је, кроз низ аутопоетичких представа, профилисао свој поглед на позориште, али представом Моје позориште, још дубље зарања у дубине уметничких ризница. Овај пут не презајући ни за скривеним товаром – благом или оловом – породичних односа, које компликују или надахњују живот ствараоца. У садејству с глумцима Атељеа 212, Лијешевић прави горко-хуморну представу, којој је искреност аутора и радост игре актера највећи адут, јер то и јесте највећа врлина, повезано с Брехтом, истина и жеља за уметничким остварењем у било којим околностима.

          Словеначка представа Пегуле, коју редитељски потписује познати Вито Тауфер представља леп искорак према помало у театру заборављеном сатиричном проседеу. Није то чудно, јер спецификум, овог у основи, вербалног наступа, па тиме и инсценације, стоји жовијалност, шарм и у суштини моћ – глумца, а Исток Млакар то уме. Потпомогнут бендом који је на сцени, та у суштини – причанка, добија један шармантан, али и озбиљан оквир. У продукцији Авдиторија из Порторожа представа Пегуле никога не оставља равнодушним, те тако поново долази до оног камена на којем смо урезали: