Овогодишња селекција 21. Јоакимфеста одвијала се у условима, по броју премијера рекордно најоскудније сезоне у Србији, и то у последњих неколико деценија.

     Главна идеја процеса овогодишње селекције је била потрага за прогресивним и критичким репертоарским потезима који траже нове начине стварања представа, рада са ансамблима и драмским или изведбеним текстовима, углавном у позориштима из окружења.

    Од пет представа у главном програму, које долазе из Србије, Црне Горе, Хрватске и Немачке, чак четири узимају за своју тему породицу – окосницу мејнстрим позоришног репертоара, грађанске драме и психолошког реализма. Каже се да „публика воли“ – приче о породици – она је чвориште емотивне инвестиције у наратив од античке до грађанске драме. Венчањима, формирањем породице, се разрешавају комедије, а савремено гледатељство се забавља породичним перипетијама од ТВ сапуница до ријалитија. Породица је и опасан модел политичке организације друштва, стављана у први план као знак ,,здравља нације“, покорности, патријархата, она је модел и за партију и за мафију; злоупотреба идеје породице је покриће за систематско насиље према свему што се у идеалну породичну констелацију не уклапа. Насупрот томе, појам породице се и проширује, породице се формирају и изван традиционално прописаних норми, породице су модели бриге, скрби, утехе и исцељења. Неке од селектованих представа представљају субверзију те теме и форме, а друге, опет, афирмацију након преиспитивања.

    У селекцији су једна адаптација адаптације адаптације (култне серије која је настала адаптацијом радио, па ТВ драме) – Ђекна; па једна представа настала колажирањем и препричавањем личних и породичних сећања како глумаца, тако и редитеља Јанежича и остатка ауторског тима – 1981; као и два драмска текста. Киселу крв написала је млада међимурска драматичарка Ивона Марциуш, а Трилогију Леман италијански драмски писац Стефано Масини, за шта је добио и награду ,,Тони“. Та два текста огледају се као ,,женска“ и ,,мушка“ страна испреплетаних историја породице, капитализма и патријархата. Представа Четири зида и кров својим театарским минимализмом, а и тиме што је заснована на историјским документима и личним причама затвара круг спектра позоришних израза успостављајући везу са 1981. са једне и са пратећим програмом – серијом lecture performansa – са друге стране.

    У част награђених биће изведена представа крагујевачког позоришта Љубавнице, која инсценира један од кључних породичних ритуала – свадбу.

Као коселектори за главни програм предлажемо следеће представе:

Рабија Мруе (Rabih Mroué) и Лина Маждалани (Lina Majdalanie), Четири зида и кров, Берлин

Маждалани и Мруе преузимају Брехтово саслушање из 1947. године пред „Комитетом за неамеричке активности“ и преплићу га са својим искуствима у егзилу. Духовито и дирљиво, они доводе у питање политичке нарације које окружују уметничко стварање у различитим епохама и контекстима и позивају нас на критичко размишљање о цензури и припадању.

Томи Јанежич, 1981, Новосадско позориште / Újvi déki Színház, Нови Сад / Европска престоница културе Горица, Нова Горица Представа је трансгенерацијска документарна фикција о новосадској мађарско-српској породици, заснована на породичним причама стваралачког тима. Догађаји из 1981. године представљају врата ка мрежи људских судбина које се протежу кроз читав 20. век.

Ивона Марциуш, Кисела крв, режија: Марина Пејновић, ХНК Вараждин

Три жене, Бака, Мама и Унука обрачунавају се с траумама из прошлости. Насиље које се таложило вековима патријархата излази на сцену кроз свињокољ и друге подједнако застрашујуће ритуале домаћег живота.

Стефано Масини / Бен Пауер, Трилогија Леман, режија: Игор Павловић, Народно позориште / Népszínház Суботица

Трилогија Леман није само епска сага о прошлости породице Леман (Lehman) која сеже 150 година у прошлост, већ и о настанку глобалног капитализма, који се рађа између робовласничке трговине памуком америчког Југа и њујоршких берзи на Северу.

Живко Николић и Миодраг Караџић, Ђекна, режија: Мирко Радоњић, Краљевско позориште „Зетски дом“, Цетиње

Публика ће имати прилику да види савремено сценско читање култне телевизијске серије. У питању није класичан римејк, већ аутономно позоришно дело које се бави деконструкцијом традиције, сударом менталитета и савремености, са фокусом на улогу жене у црногорском патријархату.

Тања Шљивар

Бојан Ђорђев

Предлог пратећег програма:

1. Андреја Каргачин и Наталија Степановић: Дора или Ту сам само на некој другој сцени, перформативно предавање

2. Лука Јованов: Линија, перформанс

3. Ехо aнимато колектив: In a blink / У трену, перформативно предавање