e
Билтен првог дана Јоакимфеста 08.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

У наставку можете прочитати интервју са Борисом Лијешевићем, редитељeм представе Употреба човека, која је играна првог дана. Разговор је водила Дивна Стојанов.

Све нам се понавља само у колору

 

Како Светозар Рапајић у књизи Драмски текстови и њихове инсценације каже, роман је могуће драматизовати или његовом поставком у целини или бирајући одређене епизоде, ликове, ситуације. Драматизација Употребе човека следи други принцип. Како сте вршили одабир епизода из романа које ћете пренети на сцену?

 

Борис Лијешевић: Употреба човека никада још није драматизована нити екранизована. И када смо завршили драматизацију и почели са радом нисам био сигуран да ће се роман дати. Све вријеме процеса питао сам се да ли је то уопште могуће драматизовати одн. инсценирати. И да ли ћемо доћи до краја. То није роман податан за преношење у друге медије. Радња је разломљена. Приповједање је мозаично. Стално се преплићу времена и простори. Тешко је ухватити нит. Нисмо знали гдје почети, од кога од ког лика. (А посао је већ био уговорен). Нашли смо прву сцену и кренули даље. Сцена за сценом дошли смо до трага који смо касније пратили. Многих сцена нема код Тишме. Неки ликови су продубљени неки редуковани… заправо нема ту много  филозофије. Нема ни правила. Узмес и радиш. Пратиш оно сто те занима. Пратиш радњу.

 

Које сличности уочавате између периода Другог светског рата и садашњег тренутка?

 

Борис Лијешевић: Лордан Зафрановић каже да нам се све поновило само у колору. Ако се не понављају ужаси рата и борбе, а понавља нам се оно сто је довело до тих ужаса: мржња, вјерска и национална нетрпељивост, насиље над историјом извртање чињеница, релативизација злочина, разврставање људи, махање заставама…

 

Да ли је уопште могуће суочити се са злочинима из прошлости или само прекидамо историју избегавајући да се њоме бавимо, али ипак остављајући трагове као што је пребрисан, и даље видљив натпис Фелдхüре (проститутка у нацистичком логору) на зиду сцене?

 

Борис Лијешевић: Суочавање са прошлошћу обично припада другој генерацији. Генерација која је учествовала у ратовима се не суочава никада. Они су обично тврди у својим ставовима и никада се неће излијечити од онога сто је Хуго Клајн звао партизанском неурозом што ће каснији аналитичари назвати ПТСД. Следећа генерација се суочава са прошлошћу и носи терет. Кроз разне представе се бавим тиме јер је то сачекало моју генерацију. Представа коју сам радио послије Употребе човека је Читач Бернхарда Шлинка. У тој представи се каже – ДА, могуће је суочити се са злочиначком прошлошћу, али треба читати, образовати се, интересовати се за другу страну… треба радити на томе да би постало могуће. То није лако. Треба се описменити. Направити велики корак од неписмености ка писмености и просвећености. То није само ствар савјести него и образовања, цивилизованости.

 

У неколико сцена ликови позивају на индивидуалну и колективну одговорност. Колика је кривица појединца који се плаши да проговори?

 

Борис Лијешевић: Појединац који се плаши да проговори…хммм добра фора… звучи као окидач да ми храбри који увијек говоримо, па и по цијену живота, изручимо сав свој бијес. Шалим се мало, не замјерите. Али ко од нас уопште ишта говори? И ко смо ми да некоме одређујемо кривицу? И да судимо о људима који говоре или не говоре. Бергман у филму Фани и Александер каже да људе треба прво разумјети да би о њима могли лоше да говоримо.

 

Над протагонисткињом Вером Кронер се врши репресија у сваком режиму и под изговором сваке идеологије. Значи ли то да се на свету напросто не може живети у миру? Да ли Верину несрећну судбину везујете, између осталог, и за њен родни идентитет? 

 

Борис Лијешевић: Због родног идентитета је прије непуних 7 деценија готово истребљен један народ. 6 милиона људи. Родни идентитет је судбина. Али у праву сте, послије рата Вера опет страда.

Сада не више због родног идентитета него зато сто је остала у логору. Није изашла из њега. Не може да се ослободи слика које јој се у сну враћају, не може да се ослободи ни натписа Фелдхуре а ни дубоко усађеног инстинкта да сексом себи спашава живот. Вера је жена које сви хоће да се дочепају, да зарију зубе у њено месо, одгризу комад, однесу… Сви у Вери виде само тијело које се може употребити и у рату и у миру.

Жена на коју вреба људска похота а она је свуда иста. У сваком режиму. Похота се нигдје не разликује. И нема граница. А она је често узрок  свих других зала.