e
Билтен другог дана Јоакимфеста 09.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

У наставку можете прочитати интервју са  Мајом Пелевић и Николом Завишићем, ауторима представе Као да крај није ни сасвим близу, која два дана игра на фестивалу. Разговор је водила Дивна Стојанов.

Дигитално небо изнад нас

 

Шта је у овом ауторском пројекту старије, односно шта је прво настало – садржај или форма? Како је дошло до повезивања поетског текста и хигх тецх редитељске поставке?

 

Маја Пелевић: Садржај и форма су на неки начин настајали паралелно. Био је то један несвакидашњи процес у сваком смислу. Све је кренуло од Розумових универзалних робота Карла Чапека, имали смо идеју да радимо нормалну представу с глумцима како доликује Ј. Онда се десила корона која нас је натерала да донесемо одлуку – или чекамо боља времена или се прилагођавамо околностима. На сву срећу одлучили смо се за ово друго и тако смо упали у вишемесечно истраживање које је резултирало овом необичном представом. Занимљива је била прва проба када смо сви заједно сели и схватили да не знамо како би требало да изгледају читајуће пробе комада који не постоји, представе за коју појма немамо како ће да изгледа. Онда смо одлучили да наглас читамо Бодријарову књигуСимулакруми и симулација и након што смо је прочитали од корице до корице ствари су полако почеле да се отварају. Оно што је мени било можда најдрагоценије кад је овај процес у питању је што није постојала никаква хијерархија унутар ауторске екипе. Иако је свако наизглед радио свој посао све битне одлуке кад су у питању текст, форма, садржај, режија, простор су настајале колективно. Чак смо и хонораре поделили на равне части. У том смислу и сам процес је био интегрални део представе. Дивно би било када би сваки рад у позоришту могао тако да изгледа, ал’ нажалост то је у већини случајева немогуће. Штета што нас пандемија вероватно ништа није научила.

 

Никола Завишић: Солидарност је први појам који ми пада на памет у вези нашег рада на предтави КДКННСБ. Држали смо се једни других. То је помогло. Веровали смо једни другима беспоговорно. Није било разилажења било какве врсте. Само заједничко мишљење. Оно се није увек поклапало, али јесте на крају, у резултату. Поред Бодријара, читали смо и друге ствари, али ипак је овај философски сада већ класик подсвесно сигурно највише утицао на нас. Поред тога, гледали смо и филмове. Гледали смо много филмова. Прво Кјубрикову Одисеју у свемиру 2001, можда најбољи али и најдепресивнији СФ филм икада, филм о дубокој самоћи унутар човека, о потрази за кореном постојања. Инспирисали смо се литературом која нам значи, филмовима и људима. Причали, развијали концепте, прво свако свој, па полако дошли до заједничког, овог који сада пред вама доживљава да буде перципиран. Поетски текст дошао је на самом крају. И он је био рафиниран. Прво велики, па на крају кристализован, сведен на дигитални хаику који никога ни на шта не обавезује. Ово је представа у којој не постоји надменост. Нема ауторског ега. Нема хијерархије. Сви смо овој представи све. И то се испоставља, судећи према текстовима које читамо из књиге утисака која постоји и у коју се свако ко жели може на крају искуства у нашој коцки уписати, као најбоље могуће решење.

 

Да ли сте у тренуцима попуштања епидемиолошких мера размишљали о повећању броју гледалаца и како би то утицало на перцепцију садржаја?

 

Маја Пелевић: Број људи је од почетка био договорен пре свега зато што би више од петоро људи у датом простору затворене коцке 6×6 метара било превише – једноставно би се људи осећали клаустрофобично. Наравно и сама технологија и ВР наочаре су нас условљавале. Пет је деловало као оптималан број да све функционише како треба. Од тренутка у ком смо одлучили да немамо глумце у класичном смислу те речи и да публика буду извођачи знали смо да тај број нећемо мењати чак и кад (ако) се пандемија заврши.

 

Никола Завишић: Представа КДКННСБ је једна нискобуџетна ексклузива. Један сиромашни луксуз. Јер, иако је то крајње неисплативо, има смисла само ако је број људи толики колики јесте – 5. Симболика петице била би посебна тема за разговор, сада не бих о томе. Оно о чему бих да причам јесте та усамљеност мале групе, таман толика да се не осети гужва, а опет сасвим довољна да човек унутар групе буде сасвим сам. Скафандери, назувице за ноге и маске изузетно успешно доприносе том осећају изолованости. Чак и ако знаш ко је са тобом међу пет људи у коцки, они свакако изгубе индивидуалне карактеристике, или зашто не рећи – идентитет када сте сви заједно. А после неког времена унутра, може да се деси да не заборавите само на своју групу, већ и на себе. Зато више од пет људи не би било то што је сада. А то што је сада је идеално.

 

Док имерзивни театар тражи учешће публике, Ваша изведба је отишла корак даље – Ви одређујете и костим који публика носи. Осим што је представа настала за време пандемије короне, због чега сте одлучили да гледаоци буду обучени у ковид заштитна одела. Чини се да уплив технологије у савремени живот појединаца, што је једна од тема представе, датира још од времена пре пандемије.

 

Маја Пелевић: То нису заправо ковид заштитна одела већ једнократна молерска одела која изгледају као ковид скафандери. Кад смо одлучили да се публика налази у самој пројекцији, што значи да се слика пројектује и по њима, схватили смо да би било добро да имају на себи нешто бело, што би боље примало слику. А онда се некако спонтано догодио тај ковид моменат који је дао костиму још једну додатну димензију од које наравно не бежимо. Тачније то што публика на улазу оставља своје личне ствари (торбе, телефоне…) и на неки начин свој идентитет, одговара идеји саме представе, како вам глас на самом почетку кажесви смо се преселили у облак и сад живимо тамо. Они (публика/извођачи) на неки начин постају ти снежно бели облаци испуњени визуелно-аудитивним садржајем и сопственим мислима.

 

Никола Завишић: Хахахахахаха! Сад читам Мајин одговор и питање на које сам одговорио у свом претходном одговору и размишљам како се енергија мисли изгледа преноси на даљину. Антиципирао сам дакле одговор раније па сад могу само да несмислено попуњавам простор како би изгледало да и на ово питање сувисло одговарам, а кад тамо…

 

Представа самим својим насловом сугерише одређени крај, као и глас који нам се обраћа током изведбе и анимација преко ВР наочара, а ипак код публике ова представа не буди застрашујуће емоције или мисли о апокалипси, већ им изазива медитативно стање и спокојна осећања. Шта доводи до тога?

 

Маја Пелевић: Без обзира што представа има мало застрашујући, наизглед апокалиптичан наслов, ни у једном тренутку нам није био циљ да публика изађе са представе преплашена или са осећајем непријатности. Свесни смо да се већина људи који дођу да гледају нашу представу тако осећају сваки дан бомбардовани агресивним и негативним садржајима са свих страна. Ми смо хтели да им пружимо нешто другачије, ал’ не у виду тоталног ескапизма већ да пробамо да их пустимо да примају звукове, текст и слику на начин на који они желе, да им дамо бар мало макар привидне слободе. Тако је публика позвана да простор третира на начин на који јој прија, могу да стоје, седе, леже, плешу, спавају, певају. И на крају кад се представа заврши позвани су да напишу своје утиске у књигу утисака што нам је јако битно јер смо у односу на разговоре с публиком које смо имали на првим играњима модификовали неке ствари у представи.

 

Никола Завишић: Ово је оптимистична визија. Они људи који оставе своје мисли у књизи утисака заиста комуницирају са нама, не пишу само коментаре типа: е супер јеили сличне. Људи се изражавају, траже речи да опишу искуство које смо им омогућили, размишљају, то је много важно. Живимо у свету у коме мисаони процес постаје намерно сузбијан. Као да неко од људи намерно прави све глупље и инертније игноранте. Представа КДКННСБ напросто отвара врата перцепције, зове на размишљање, сањање, поетске визије. Ипак, има разних случајева примања нашег садржаја. На последњој изведби на Битеф фестивалу ушао сам са четворком људи јер је остало једно место празно. Једна веома симпатична жена је добила готово напад панике још у преткомори, у којој се публика облачи и претвара у извођаче. Када смо остали сами, пошто људи улазе један по један, признала ми је да је у паници шта ће да се деси. Рекла ми је да није знала да је то такав тип представе и да је дошла са пријатељицом мислећи да је ово класично позориште. Тешко је дисала. Рекао сам јој да сам један од аутора и да уопште не треба да брине, да ћу јој помоћи унутра уколико јој не буде добро. У самој коцки сам јасно чуо како у неким сегментима тешко дише. Онда се смирила. Када смо добили ВР хеадсетове потпуно се препала, био је то први пут да има то искуство. Бауљајући по простору дошла је до мене и ја сам је умирио и помогао јој да седне. Победила је страх. Није желела да изађе иако сам јој рекао да може слободно. Рекла је да жели да остане и испрати све до краја. Успела је. Написала је после ово: Сваки тренутак на планети Земљи је савршен!

 

Чега се то бојимо када су у питању технологија и вештачка интелигенција? И шта да очекујемо када крај буде сасвим близу?

 

Маја Пелевић: Мислим да се већина људи уопште не боји технологије већ је прихвата здраво за готово или су технофоби склони теоријама завере које немају баш много везе са реалношћу. Ситуација је чини ми се доста једнставнија. Као и у случају других ствари попут наших фабрика, земље, здравства, образовања, увек треба да се питамо ко има власништво над нашим технологијама, ко њима управља. Свет у коме владе држава у партнерству са мултинационалним компанијама доносе одлуке како ће се користити технологије и вештачка интелигенција је свет кога треба да се плашимо. Колико год нисам оптимиста кад је у питању промена овог постојећег неолибералног поретка у коме су технологије само још једно средство експлатације и контроле, покушавам да макар кроз свој рад промишљам неку бољу будућност у којој смо успели да хајџекујемо технологије и да живимо у срећној симбиози са нашим машинама – негде као Стар Трек, не Стар Wарс.

 

Никола Завишић: Бојимо се да ће се десити сценрио филма Терминатор, али и поменута Одисеја у свемиру 2001. Или бар изгледа да се човечанство боји губљења контроле над машинама. Ја волим да размаштавам потенцијале будућности пред нашом расом. Занимљиво ми звучи и интригантно хипотеза да је човек какав је данас свако од нас, само прелазна фаза ка сасвим другачијем облику живота – неорганској машини. Ускоро би заиста могле да на овој планети остану само машине које би имале или не неку своју идеју развоја и постојања. Покушавам да замислим тај хладан свет коме чак ни кисеоник више не би био потребан. А животиње? Биљке? Хммм….