e
Билтен трећег и четвртог дана Јоакимфеста 10-11.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

У наставку можете прочитати интервју са Филипом Грујићем, аутором романа „Блудни дани куратог Џонија“.

Разговор водила Исидора Милосављевић.

Волео бих да чујем Џонија на што више језика

 

Џонија доживљавам као нарцисоидног митомана у потрази за идентитетом. Ко је, међутим, за тебе Џони? Колико себе препознајеш у њему, колико је он репрезент генерације којој припадаш, а колико жанровског наслеђа цоминг-оф-аге сензибилитета?

 

Ф.Г: Џони је без дилеме роман настао на једном романтичарском наслеђу, цоминг-оф-аге прича, билдунгс роман, назовимо га како год. Срж је, као и код свих романа сличног кова, потрага за љубави, самопотврдама, разбијању илузија. Смешно ми је сада да причамо о Џонију као о репрезенту генерације, када се сећам да сам се својски трудио да му дам све одлике неких пређашњих генерација – помињу се шешири, возови, нигде се не помињу телефони, друштвене мреже – али можда је то управо нешто генерацијски, како дечаци замишљају да су сви ти селинџеровски, фантеовски, дикенсовски јунаци изгледали и како су се понашали. Са ове дистанце знам – Џони има нешто носталгично у себи, нешто неухватљиво, трагалачки. Мислим да је управо и у томе срж Џонија – у константном трагању, у дечачком безобразлуку, у једној неухватљивој жељи да се нешто незаборавно деси. У томе је, изгледа, некад и трагика.

 

Написао си роман који је драматизовао Димитрије Коканов. Као писац и драматург какав однос имаш према Кокановљевој драматизацији? Да ли си имао увид у његов рад и драму која настаје од твог романа? Да ли си уопште на неки начин учествовао у процесу?

 

Ф.Г: Мислим да је редитељско-драматуршки тандем Томић-Коканов један опасан двојац који може само да расте, иако су тренутно заиста на једном завидном нивоу. Изузетно сам задовољан како су се опходили према мом роману, види се да су волели материјал на којем су радили и што ми је најважније, нису покушали од Џонија да направе неки дидактички комад. Нисам се мешао у њихов рад, веровао сам им целим бићем и кад сам добио прву верзију драматизације искрено сам се смејао. Рекао сам Мејџору – јеботе Лука – ово је боље од романа. Лука ми је рекао да се слаже. Онда сам се мало сморио – зар је роман лош? Кад сам погледао представу, а погледао сам је тек на премијери јер сам пре тога био у Сарајеву, потврдило ми се оно што сам и мислио – ником другом не бих радије дао да раде Џонија – цео ауторски тим, на челу са поменутим двојцем, урадио је феноменалан посао на који сам заиста поносан и на којем сам захвалан.

 

Упркос томе што живимо у доба политичке коректности, твоји ликови то нису, шта више, врло су некоректни – и друштвено и политички, а то осим комичког ефекта ствара и реалистичку уверљивост. На који начин мислиш да је могуће балансирати између некоректности, реалности и доброг укуса? Који је твој став о политичкој коректности?

 

Ф.Г: Клизава је то територија. С једне стране, наравно да мислим све најгоре о политичкој коректности, пре свега јер је досадна и не пружа могућност за забаву, а чињеница је, људи воле забаву. Тако се стварају дела-памфлети, стварају се подобне личности за јавни простор, стварају се наративи који не допуштају да добри буду лоши и лоши буду добри – а у томе је кључ свега – у животу је то тако. Не може дело да функционише ако стално морамо да се ограђујемо око нечега. Замисли да увек постоје фусноте да се објасни да некад стварамо антихероје и да морам у уста да им стављам све политички коректне флоскуле да би испунио неке квоте. У томе заиста не желим да учествујем. С друге стране, постоји јавни простор, телевизија, други медији који допиру до ширег аудиторијума, у којем у интервјуима треба јасно разложити људима своје ставове. Некад је и потребно бити политички коректан у одређеним наступима да би се неки виши циљ остварио. Тад прогуташ свој понос и избациш пар коректних флоскула, али знаш због чега то радиш. Зато што имаш циљ. У уметничким делима циљ је ипак мало другачији.

С обзиром на то да имаш већ неколико одиграних комада у Београду и Новом Саду, да ли си приметио разлику у томе када на сцени чујеш своје драмске реченице и своје прозне реченице? Како си доживео свог јунака када је постао драмски лик и, нарочито, какав је био осећај чути Џонија на мађарском?

Ф.Г: Приметио сам да ми лакше пада да чујем своје прозне реченице, зато што се у мени ломе две школе мишљења – да ли је драмски текст литерарно дело или постоји једино уколико се отелотвори на сцени? Знаш, кад напишем роман, то је то. Зна се шта је на сцени, они изговарају нешто што постоји у својим корицама, што има име и презиме аутора, што се купи у књижари и узима из библиотеке. Кад представа настаје по драми, осећам се одговорним за цео продукт – шта ако моје драмско дело не кореспондира на бини? Шта ако су реченице писане да би се изговориле заправо ништа друго до набацаних слова који кад се изговоре постају испразне? Стрес је то, кажем ти. Што се тиче Џонија на мађарском – за мене је мађарски увек био једна слатка мистерија. Чудан језик, заиста, веома узбудљив. Волео бих да чујем Џонија на што више језика. Ипак је он светски путник.