e
Билтен петог дана Јоакимфеста 12.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

Интервју са Нином Плавањац, ауторком драме за представу Само глас, водио је Бојан Тасић.

Гласом против отуђености

 

Остати кући, тамо је сигурно. Но, да ли смо сигурни од самих себе? Да ли су људи прешли границу отуђености?

 

НИНА: Мислим да је отуђеност, уз зло, болест уткана међу људе од почетка времена. Један од најјачих порива за стварањем уметности је потреба да се побегне од самоће и изрази глас који је иначе нем. Уметност којој се дивимо и у којој проналазимо утеху и краткотрајни осећај припадности, је таква управо јер су је правили усамљени, отуђени људи, за друге усамљене, отуђене људе – што смо заправо сви ми. Лепота је у искри, када у делу особе од које те деле векови и хиљаде километара – пронађеш идентификацију са најрањенијим делом себе.

Акценат на паракомуникацији и подражавање једног баналног, наметнутог наратива и виртуелне стварности је само потцртавање те отуђености и њено најновије рухо, али мислим да она нажалост није ништа ново у нашем искуству. Не, нисмо сигурни сами од себе, ако сами себи нисмо пријатељи. Морамо се вежбати у пријатељству, у огољењу и рањивости, прво према себи самима, а онда и према себи сличнима.

 

Да ли си прилагођавала текст редитељском концепту? Какво је твоје искуство у раду са Нећаком, али и целом екипом представе?

 

НИНА: Од почетка наше сарадње, која се сад већ протеже на неколико пројеката, Нећак и ја имамо „ја оком – ти скоком“ заједништво и врло слободно размењујемо све идеје и дискутујемо о њима. Држимо једно друго упућено у сваку фазу свог дела посла и консултујемо се при свакој одлуци, тако да када ја завршим последњу руку текста неколико месеци пред почетак проба, нема потребе за прилагођавањем и мењањем.

Исто то искуство имам и са целом екипом представе, што је такође и мени најдражи део рада у позоришту – сваки члан овог пројекта је у њега донео нешто изразито интимно, а заједно смо се склопили у нешто што превазилази мој текст, и захтева целу групу креативних и посвећених колега.

 

Музички театар је специфичан, ко су твоји узори, ако их имаш? Да ли је кроз овакав вид театра погодније исказати унутрашње емоције ликова?

 

НИНА: Ја не умем да играм и не умем да певам, али оба радим врло често, а посебно кад у себи нешто снажно осећам. Исто тако, кад пишем постоје моменти у којима знам да мојим ликовима треба сонг, или да им треба покрет. Интересантно је што музички театар своју моћ може да искористи и из контре, маскирајући праве емоције ликова. А може да представи и спој више потпуно супротстављених емоција, онако како их човек иначе и осећа. Мој највећи узор, Боб Фоси, је мајстор тога. Музички театар свакако нуди невероватан потенцијал за истраживање емоција, али мора да се користи промишљено, да тај потенцијал не би био протраћен на патетику или потцртавање.

 

Сви смо у некој врсти (паукове) мреже, и свима нам над главом вреба „тарантула“ која ће нам одгристи главу, да ли су предатори присутнији него раније или смо тек сада заправо „подигли глас“ о њима?

 

НИНА: Као што сам већ рекла, мислим да је, попут отуђености, зло нераскидиво уткано међу људе, као и слабост, а слабост је основа сваког предатора. Они су одувек ту, они су ти који често пишу историју. Мада умем да звучим као песимиста због таквог размишљања, ја то заиста нисам и ако у нешто верујем, верујем у борбу и у отпор.Пресрећна сам због све већег броја гласова који се буне, али тек смо на самом почетку борбе и не смемо то да заборавимо.

 

У Народном позоришту Сомбор најављена је представа по твом дипломском драмском тексту „Из језера човек ми је напунио груди сном“, у сарадњи са редитељем Маријаном Нећаком (који је режирао и „Само глас“) ; да ли је у питању нека класична форма или се и у њој поиграваш са стилом и жанром? Какви су генерално твоји афинитети када пишеш?

 

НИНА: Трудим се да мој приступ писању буде онакав какав је био када сам као шеснаестогодишњакиња одлучила да упишем драматургију. Тада сам неуморно упијала сваку представу, филм и књигу до које сам могла да дођем. Више од свега сам желела да учим од својих идола, и ту се ништа није променило, мене учење и даље узбуђује и усрећује. Али морала сам да, када узмем да пишем, у том тренутку заборавим на сва правила која сам научила, а да у исто време не заборавим како су сва та велика дела и људи учинили да се осећам.

И тада и сада, битно ми је да све што осећам у себи ставим на папир, а оно што осећам су боје, музика, фрагменти ирационалних осећања. Ја то нити умем да сместим у одређени стил и жанр, нити желим, и присутно је у сваком мом досадашњем тексту, па и у мојој дипломској драми, а претпостављам да ће остати присутно и у сваком наредном. То не значи да су ми текстови постдрамски, напротив, мислим да ће највећа вредност драматургије, макар моје драматургије, увек бити слојевито изграђен лик и искрена прича. Али док сам у процесу писања, не желим ни да се запитам који је то стил, или жанр. Хоћу да пишем јер волим свој посао, лудо се проводим док га радим и никад не бих изабрала ниједан други. А ако се органским, природним путем, без икаквих мојих претензија, потрефи да текст штиклира поља одређеног стила и жанра, потрефило се.