e
Билтен шестог дана Јоакимфеста 13.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

У наставку можете прочитати интервју са редитељком Матејом Кокол и драмском списатељицом Тјашом Мислеј, ауторкама представе Наш магацин.

Разговор водила Дивна Стојанов

Превод са словеначког и енглеског: Нела Беблер

Чији магацин? Наш магацин!

 

Када се у позоришту поставља друштвено и политичко-ангажовани текст и када се театар генерално бави промишљањем система и идеологије у којем живимо, поставља се питање да ли позориште може да утиче на друштвену реалност и које су границе његовог домета?

 

МАТЕЈА КОКОЛ: Верујем да позориште може да отвори ум, чула, снове, машту и осећања у вези са неком темом и да је касније на публици и на човеку самом, да ово прихвати или не и да одлуче шта ће учинити, она или он, са тим што представа нуди. Ја сам ушла у свет позоришта, јер сам идеалистички чврсто веровала да театар може да мења свет. Рекла бих да су се ствари мало промениле. Сада верујем да театар гледаоцу може да понуди терен за промену. Ситне одлуке могу да воде ка крупним променама. И да су границе тог циља истоветне границама сензибилитета отвореног ума, чула, снова, имагинације и гледаочевих емоција. Задатак позоришта је да развије ту сензибилност, мисли и осећања који могу да воде ка променама.И тако, последично, ми померамо и ширимо те границе сваком новом представом. Сматрам да позориште по себи, има ту моћ да нас припреми за отварање видика и пријемчивост за промене, проблеме и емоције. Понекад сама катарза кроз бес, смех, плач, може да нам помогне да разбистримо мисли, осећања и изоштримо чула, како бисмо почели из почетка. Дакле, могуће је да позориште по себи, припрема простор за промену, касније и у стварном животу.

 

Док се драмски текст завршава јасном назнаком да јунакиње остају да раде у складишту и да је, како је Марк Фишер рекао, лакше замислити крај света, него крај капитализма, представа се завршава бунтовничким изласком радница са сцене и натписом: Нећемо се вратити док не поправите радне услове. Како и зашто је дошло до ове радикална промене на сцени у односу на текст?

 

МАТЕЈА КОКОЛ: Свака промена почиње у вама самима. Ја чврсто верујем да је позориште место и маште и снова где је све могуће – чак и срећни завршеци. Тако да у мом свету увек има вере у бољу будућност и срећан крај. Допада ми се да моја публика током извођења може да доживи, осети, мисли и посебно сања и замишља,бољу будућност, чак и када је то тешко. Ја још увек чврсто верујем у добро у људском уму и срцу и да ти снови и наде могу да мотивишу нас као друштво у целини. Нама су потребне ове добре приче, приче са срећним крајем. Ако неко то може, можда и моја друга верзија исто то може. И мислим да понекад морамо да се подсетимо на то, или барем да морамо да имамо прилику да сањамо да постоји боље место, да можемо да мењамо и да позориште као такво може да понуди барем претпоставку боље будућности. Зар позориште није савршено место за то? Ово нам даје, или бар мени даје, моћ и мотивацију у овом хаотичном животу. И када се осврнем око себе, видим да људи пре свега, губе мотивацију и наду и своје снове. И пошто сам идеалиста, још увек верујем да мотивишем људе и да им нудим наду и снове о бољој будућности и променама.

 

За време паузе јунакиње се често играју замишљајући да су гошће неког талент, или талк шоа. Ако је поље игре у представи постављено као место и време слободе, да ли се може рећи да је позориште данас једно велико игралиште ослобођено од капитализма?

 

МАТЕЈА КОКОЛ: Ако одвојим позориште од институције, мислим да је оно у свом изворном облику слободно (ослобођено од капитализма) и зато је на овом терену све могуће. Оно ти даје моћ да говориш, да сагледаш будућност, да осећаш, да се изразиш, да се играш са различитим перспективама, да почнеш из почетка ако си нешто зајебао, да чак дижеш из мртвих,ослобађаш насиља, да преиначиш прошлост, будућност и садашњост без тешких последица. То је место имагинације, где можеш да се враћаш и учиш на својим грешкама, а да никога не повредиш.Зар то није дивно?

 

У једној сцени јунакиње разговарају о Југославији и предностима комунистичког уређења. Шта данас представља Југославија савременој словеначкој омладини стасалој у нео-либералном капитализму?

 

ТЈАША МИСЛЕЈ: Мислим, да то веома зависи од васпитања и породичног миљеа сваког појединца. У нашој породици Југославија је увек била нешто позитивно, повезано са сентиментом носталгије, солидарности, колективног. Нарочито мама има успомене на та времена и на претходно политичко уређење. Али знам и да постоје породице, које је Комунистичка партија одбацивала, чак прогонила. Чини ми се да је политичка оријентација, углавном, одређена васпитањем. Али млади, временом могу и да се окрену против родитеља, када почну самостално да размишљају. Тешко бих могла да кажем шта уопште значи Југославија за данашњу омладину. У Словенији живи много досељених из република бивше Југославије, који су разних националности. Неки су морали да побегну због ратова на Балкану. Мислим, да је то питање јако индивидуално. У драми сам иначе покушала да успоставим неку базичну супротност између југословенског социјализма и савременог капитализма, који се исказује у ревизији вредности, а нарочито из колективне повезаности у индивидуални егоизам, не више кроз напредак и добробит друштва као целине, већ као напредак и успех појединца, као ривалитет појединаца.

 

МАТЕЈА КОКОЛ: Ја не могу да говорим у име целе генерације младих, али Југославија су за мене приче људи који ме окружују. Ја сам у томе живела свега две године. 🙂 Ја волим да их слушам. Ја волим да их замишљам и волим да чујем како су људи били радосни и задовољни. Те приче су обично пуне мисли о срећном и идеалном животу који су имали. Они ми обично кажу – Матеја, да си ти тада стварала, ти би била…Уфф, негде на врху.:) Не би се мучила, као сада. 🙂

 

Хумор заузима важно место у овој представи. За мене је смех током гледања био једнак смејању жртве када би је џелат промашио секиром. Шта бисте ви рекли, чему се заправо смејемо кад гледамо Наш магацин?

 

ТЈАША МИСЛЕЈ: Основна ситуација у драми је бизарна, можда чак трагикомична. Верујем, да указује на неку спутаност савременог човека, у којој може да се препозна сваки гледалац. Док сам писала, претпостављала сам да гледам изугла гледаоца и покушала сам да га што више укључим у представу. Желела сам да створим управо црни хумор који помињете,тај осећај смеха жртве. Смејемо се сопственој апсурдној ситуацији. Сви знамо, да је наше друштво уређено на неправедан начин. Сви знамо да је, са неограниченим капиталистичко-привредним развојем и стално све већом потрошњом са друге стране, нешто веома погрешно. Знамо, да су природни ресурси ограничени, да неолиберална економија превише утиче на климатске промене, што ће нас, дугорочно гледано, уништити, али још увек као друштво ништа не мењамо. Смејемо се људској глупости, људској похлепи, људској жудњи за успехом, потреби за љубављу, смејемо се сопственој немоћи.

 

Комад тематизује многе проблеме жена у савременом друштву, питање мајчинства, рођење кћерке у патријархалној заједници, несугласице између старије и млађе генерације жена у породици. На које начине се ови проблеми могу савладати? Да ли је решење у разумевању и подршци унутар малих колектива какав чине раднице складишта?

 

ТЈАША МИСЛЕЈ: У комаду сам се одлучила за само женске главне ликове једноставно због чињенице, да у нашим продавницама и хипермаркетима већином раде жене. То сигурно није случајно. Та радна места су међу најслабије плаћеним, а истовремено веома напорна и подразумевају рад у сменама, рад викендима, прековремено итд. У Словенији смо тек недавно добили закон, који забрањује рад недељом, већине продавница. Занимљиво је било пратити јавне дискусије, како су велики трговачки ланци били против тога и како су претили отпуштањем. Тврдили су, да ће радници тим само изгубити, да ће и купци бити на губитку, а потом, ништа од тога се није десило. Продавнице су недељом затворене и продавци имају бар тај дан гарантовано слободан. Да, слажем се са вама, да би и као заједница и у породици, а и шире у друштву, морали да тражимо међусобно разумевање, јединство и подршку.

 

Како знамо да су најчешће мушкарци на позицијама моћи занимљива је одлука да лик менаџерке хипер-маркета, госпођа Гребович, буде женског пола. Шта мислите да је ово избегавање стереотипа донело представи?

 

ТЈАША МИСЛЕЈ: Пословођа, госпођа Гребович, стварно је на водећој позицији и на све могуће начине притиска своје подређене, а истовремено је и сама део велике машинерије и заробљена у хијерархији корпорације. Над њом је још неко, који има још више моћи. И на госпођу Гребович се врше притисци и она је попут радница, у ствари, неиспуњено биће, које је своју потребу за љубављу заменило доказивањем на послу.