e
Билтен седмог дана Јоакимфеста 14.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

Разговор са управником Народног позоришта из Битоља, Иваном Јелчићем и редитељем представе „И коње убијају зар не“ водила Бранислава Илић.

Позориште је терапија и лек

 

Онлајн премијера представе И коње убијају зар не, је била у децембру прошле године, док је премијера са публиком била пре две недеље. Пре онлајн премијере нисте радили осам месеци. Како у таквим околностима „водити“ једну позоришну кућу и има ли страха од губитка публике?

 

Иван Јерчић: Тако је. Ми смо стали са припремама на само недељу дана пре премијере кад је била проглашена пандемија на светском нивоу. И имали смо паузу све до октобра кад смо почели да радимо на новој, што се тиче бројности екипе, мањој представи. Догодило нам се да се добар део екипе заразио и онда смо и тај процес прекинули после само три недеље, тако да је онлине премијера била на крају године после десетак дана проба у децембру. Тада смо и снимили представу. Што се тиче околности, на почетку сам био оптимиста да ће све јако брзо да заврши и да се вратимо назад у позориште, али онда је свет стао. Било је дана када у позоришту није ни пошта долазила, нити се ико јављао. Сви планови су пропали и полако смо почели да се спремамо за неизвесност коју доноси будућност и коју је на неки начин најавила пропала 2020-та. Не знам шта је било јаче. Дали страх од губитка публике или страх и неизвесност од тога како ћемо се вратити назад. У позоришту у Битоли су људи били навикнути да доста раде, тако да је то донело додатне фрустрације. На моје огромно задовољство имао сам и имам велику подршку у ансамблу, тако да је слика у 2021 знатно колоритнија. Иза нас су  четири премијере, планирамо још три до краја 2021. Публика полако испуњава салу, која код нас по протоколима може да прими 30 % или око 130 гледалаца. Позориште нам је постало терапија и лек.

 

У последњих неколико година ово је трећа представа рађена по чувеном комаду Хораса Мекоја. Милош Лолић је режирао представу у Бечу, а недавно је и Кокан Младеновић по ауторској драматизацији Маје Пелевић, радио представу у Подгорици. Како сте се одлучили за овај наслов? Чији је то предлог био?

 

Иван Јерчић: И у ХНК Загреб је постављена драматизација романа, али пре неких 12, 13 година… тако да није случајна та сила која нас балканце стално изнова увлачи у тај круг и вртлог и ако могу тако да кажем, потреба да, како се каже у роману, видимо несрећу на лицима других, како би ми били мало срећнији и задовољнији. Овде свакако велику улогу игра и чињеница да се роман сматра као својеврсна најава свих ових силних ријалити програма које свакодневно гутамо, да би на неки начин из неке воајерске позиције заборавили на наше проблеме или боље речено на узроке тих проблема. Нажалост балканско блато и говна у којима смо загазили се тешко скидају са наших ципела… Ту негде су и разлози због којих смо се одлучили да радимо на овом материјалу.  Да пробамо да направимо представу о нашој генерацији. Наша судбина је на неки начин  детерминирана поступцима наших родитеља, као што и нама сада фали одлучности да то блато и говна избришемо са наших ципела и омогућимо следећим генерацијама да имају чистији пут.  Предлог да радимо на роману је био Мартинов у договору са уметничком директорком Илином Чоревском. Ја се са Мартином познајем цео живот и радили смо позориште још у средњошколским данима, на нашим почецима,  тако да сам оберучке прихватио његов предлог.

 

Какви су вам планови за ову сезону? Да ли је уопште могуће планирати репертор у овим околностима?

 

Иван Јерчић: Као што сам поменуо, чека нас још неколико премијера до краја ове године. Планирамо репертоар и враћање у живот неких наслова које нисмо дуго играли, путујемо на неколико фестивала до краја 2021, а за 2022 имамо јако амбициозне планове. Не бих превише откривао, јер конкурси су у току, па није ништа дефинитивно.

 

Колико често редитељке раде представе у вашем позоришту?

 

Иван Јерчић: Битољ је одувек представљао улазна врата у Македонско позориште за многе квалитетне редитеље, како домаће, тако и из региона али што се тиче редитељки, не тако често. У току мог мандата радила је само једна редитељка. Преговарао сам са доста редитељки, али нажалост пандемија нас је блокирала и неки од преговора су пропали, и де факто су ове две године биле и још увек су компромис на неки начин. Али зато могу да се похвалим да је женски део ансамбла, по мом убеђењу, јачи и константији и зато су јаки женски ликови, заштитни знак нашег репертоара.

Идеја “братства и јединства” нема рок трајања

 

Рекли сте да је ова представа на одређени начин аутобиографска, али и генерацијска. Да се бави осећањем генерације у зачараном кругу. Мислим да се многе генерације 70-тих са овог некад југословенског простора тако осећају. Мислите ли да тај несаломиви точак качи, дотиче и нове,младе генерације или они живе и раде без тих наслеђених стега?

 

Мартин Кочовски: Сигуран сам да ће представу разумети и младе генерације, на исти начин на који  су млади учесници у екипи разумели теме које обрађујемо у представи. Те теме немају припадност, генерацијску, државну, оне немају границе. Идеје: „братство и јединство“ и „Либертé, éгалитé, фратернитé“ немају рок трајања.