e
Билтен осмог дана Јоакимфеста 15.10.2021. можете преузети ОВДЕ.

 

Интервју са глумцем представе Ако дуго гледаш у понор, Рифатом Рифатовићем, водио Зоран Мишић

Зло је увек и свуда исто

 

Представа је рађена по мотивима романа Енеса Халиловића. Заснована је на истинитим догађајима из Новог Пазара.

 

Р.Р: Представа „Ако дуго гледаш у понор” је настала по истоименом роману који је говорио о дешавањима у Пазару 90-их. Аутор романа је проблеме преставио тачно суровим какви јесу, без икаквог улепшавања и паковања у лепу фолију. Проблеми се нису у многоме променили ни данас, као што нису били „лепши” ни пре романа. Сиромаштво је одувек исто (из позиције проблема). Силовање је одувек огавно. „Условљеност на хлеб” и звучи и изгледа страшно одувек и изгледаће заувек.

 

Роман је адаптиран, колико је у њему „остало” аутентичне Халиловићеве приче а колико је до Паковићевог редитељског поступка?

 

Р.Р: Златко је на самом почетку процеса рекао да „ко хоће да чита роман, нека га узме да га прочита”, тако смо кренули у заједничку драматизацију романа и из њега извукли проблеме којима ћемо се бавити у позоришном комаду. Колико је узето од романа а колико је остало, бих радо оставио публици да погледа представу и прочита роман па да процени.

 

Рад са редитељем Паковићем је увек специфичан?

 

Р.Р: Одмах након премијере сам рекао да „свим колегама желим да им се у животу деси рад са Златком”, пре свега из разлога што Златко „воли” глумце, не ускраћује им личне углове посматрања и односа према проблемима, стаје уз глумца и разуме га, и оно што је мој најважнији утисак, бави се јачањем заједништва у ансамблу, и на томе сам му посебно захвалан.

 

Сам редитељ Паковић је изјавио у једном интервјуу да је у роману Халиловић „локални проблем представио као глобални феномен”. На који начин?

 

Р.Р: Видим то тако како је Златко и рекао. Зло је исто код нас као у Аустралији, негде у Африци, Јапану, Русији или Америци. Свуда се на силовање гледа као на страшну и законски кажњиву ствар, или на „уцењивање на хлеб, те злоупотребу сиромаштва”, као на ситуацију коју ваља решавати на свим нивоима, па и кроз позориште, ради подизања свести и директног и јасног осуђивања.

 

За улогу Лиса сте добили Стеријину награду и „Јоакима“. Како видите тај лик?

 

Р.Р: Не волим да објашњавам људима кога и шта играм. Више волим да то људи дођу и виде. Лисо је неко кога можемо сретати на улици и у животу. Лисо је неко ко је купио позицију и статус, неко ко је ауторитативни владар свега и свих које је потчинио, неко ко је своје комплексе средио и уредио новцем и неко кога се људи реално плаше. (Ово баш звучи познато и лако упоредиво са многима са и међу којима живимо).

 

У једном интервјуу сте истакли да „усуд није само сиромаштво”, већ и духовна, физичка и социјална ускраћеност…

 

Р.Р: И физичка и социјална ускраћеност су сиромаштво. Из моје перспективе, ово је посебно битно за све нас на Балкану. Кад схватимо да смо једни другима битнији и ближи по свему, од свих осталих. Диван је пример са почетка пандемије која нас је задесила, када су у помоћ пазарским лекарима пре свих пристигле колеге баш из Крагујевца. Кад кренемо са тог нивоа односа једних према другима, па га пренесемо на више нивое, видећемо и помоћи са нивоа, где државе балканске помажу једне другој (примери поплава од пре неку годину). То мора да нам постане нормалност. Исти су то људи, притом су прве комшије (а да не помињемо да смо до јуче живели и дисали под једним пасошем). Одсуство емпатије нас не чини духовно, социјално или физички богатијим, а ематија према најближима нам свакако помаже да се осећамо богатим, чак и ако то нисмо или нам тако не говоре рачуни у банкама.

 

По вама ова представа инспирише људе и „зове их на добро” и да је то „њен кључ?

 

Р.Р: Ово је „извучено” из реакција људи са којима се срећем након одигране, тј.одгледане представе. Ово звање на добро произилази из основне потребе човека да мења ствари на боље, нарочито кад им, као у случају представе, ствари предочите баш таквима какве ствари јесу. Кад их позовете на одговорност, кад их питате „шта мисле” и „шта би они урадили”. Није критика само критике ради, него је критика са оним на крају, да сви и можемо и морамо да радимо за добро, да би нам Добро Било и Постало.

 

Представе које проблематизују појаве у друштву, посебно у локалној заједници, носе одређени ризик јер грађани не воле да се суоче са проблематичном сликом себе. Редитељи дођу и оду. Глумци и глумице су и у току процеса али и касније најизложенији у заједници у којој и сами живе и раде. Да ли сте у том смислу имали одређених проблема у Новом Пазару или дилема у току самог процеса?

 

Р.Р: Проблема није било, дилема увек у процесу мора да буде. Нарочито у комадима који се баве проблемима које живимо сви и свуда. Дивно је да сви глумци у овом комаду играју бескомпромисно, храбро и снажно, да их на крају и не занима ништа осим комада. Не осуђују нас у Пазару (ако сте на то мислили), поносни су и заиста се, публика која нам долази у позориште, не стиди да нам и говоре и показују „колико је њима битно да „нас имају”.