Извештај селектора
(O) чему (прича) позориште?
Да, о чему прича позориште ?
Данас. Нама.
Чему уопште позориште?
Данас. Сада.
Када се чини да народ, та света маса, зна све, јер све важно је открио, још јуче, још одавно, и све је могуће открити, лако и једноставно. Један клик, кажу данас, ма шта то значило, како год деловало. Један клик, као један живот.
Ситна мрежа користи похватала је сву златну памет света, па ни умни, ненадмашни, иронични Сократ може, мора, треба бити – искључен. А када искључите Сократа, онога што је синоним за мудрост, ко преостаје да нам спаси свет или бар објасни зашто наш свет мора пропасти.
Нису више потребни мудраци, ни уметници. Можда само неки вашарски забављач, као Хансвурст.
Чему, дакле, позориште?
О чему да прича позориште?
Чему, уопште прича.
Чему онда – ми.
„Живот двочасовни“ уметности позоришта оставља трагове, отиске у људском духу, уме да је упркос брижљивој профилакси инфицира идејама, мада инкубација траје понекад дуго.
Тако каже Мејерхољд.
Један од нас, који је веровао да театар – мора бити последњи чин разума, јер позориште је одувек било место на којем се преиспитују преовлађујуће друштвене норме. Покушава оно и данас, али је Агора пуста и нема.
Сви ћуте, као да сви спавају.
Анестезија друштва и позоришту одузима осмех отпора и реч побуне. Али, трагови постоје и они, једва уочљиви, прикривени житким блатом, воде до скривених места где снага уметничког израза не пристаје на компромис. Него говори, држи час, па шта буде, шта нам судбина одреди, шта се боговима свиди...
Све представе на репертоару Јоакимфестa 2024. године – говоре гласно, без стида, без страха, причају причу – понекад мучну и тужну, горку и ироничну, оптерећену традицијом, којом нас подсећају, али нас и држе будним, спремним – у овом свету чије нам тло измиче пред ногама.
Требало би онда да на почетку стоји запитаност зашто ово радимо, а то је питање које постављају и аутори представе Атау–кере (што означава: пиће које особа пије последњи пут пре смрти) из Регионалног драмског позоришта Караганде, Казахстан. О узурпираности снова, жеља и страсти, о украденом животу и наметнутим правилима игре говори комад Under Construction, Tеaтра „Глеј“ из Љубљане у Словенији. Исправну страну у проблематичном историјском времену, кад пропадају светови и људи постају вуци, одређује дубоко усађено осећање правде и људскости, а њиме се може подичити главна јунакиња комада Жена химна реализованог у продукцији Градског казалишта Пула, Хрватског народног казалишта Мостар и Удружења „Intermezzo”, Сарајево. О апсурдном животу деценијама нам прича Ежен Јонеско, а сценско/језички особеним упризорењем, подсећају нас на то глумци представе Ћелава певачица у продукцији Културног центра из Тивта. На дуг према ваљаној литератури, али и према генерацији наших очева, чије су илузије о праведном, солидарном, бољем свету, нестале у непроходној мочвари тоталитарног и аутистичног једнопартијског система, подсећа нас представа Очеви и оци у продукцији Народног позоришта из Београда, док глиб савремености, а пре свега неспремност појединца да се суочи са властитим демонима, критички анализира властиту друштвену позицију и искрено преиспита животне приоритете, приказује представа Гидионов чвор, Београдског драмског позоришта.
Ето, тема, без одговора – зашто живимо, зашто тако живимо, зашто пристајемо, трпимо, патимо, зашто ништа не предузимамо, зашто не поправљамо себе, па, наравно, и свет око нас, зашто нисмо храбри у последњем часу, кад све је изгубљено, зашто нисмо доследни…
Хиљаду зашто?
То пита позориште данас у Крагујевцу.
О томе прича позориште. Сада.
Верујем.
да има ко да види и слуша,
да би сутра – било
сутра…