e

Joakimfest

Може ли један позоришни фестивал да исприча причу? Зашто би то радио иједан позоришни фестивал? Можда је уморан од такмичења и ревија. Уозбиљи се молим те. Озбиљна сам. О чему би била та прича? О томе колико се живот после разликује од живота пре. А шта ако се не разликује? Онда је прича о томе како се живот после не разликује од оног пре. Пре чега? Пре тренутка који нас мења. После ког „више ништа није исто“. После раскида, рођења, запослења, отказа… После ратова, револуција, побуна. После болести или трауме. После нечије смрти. Или после дигитализације? О да, или после страшне дигитализације која све нас, тако племените, дехуманизује. Да ли је то нека страшна прича? Како за кога. Зависи ко се чега боји.

Ко су јунаци те приче? Алекса, Мекој, Филип, Федор, Џони, Тишма, Димитрије, Селведин… То је нека мушка прича? Тражила си јунаке. Маја, Нина, Тјаша, Селма, Јована, Матеја, Емина, Емина. Две Емине? Шта фали? Звездана, Мирна, Евелин, Сузи, Мариа, Вера, Вера, Вера. Хеј, то је превише жена за један позоришни фестивал у Србији! Мартин, Борис, Марјан, Никола, Никола. Сад већ зезаш? Ха-ха-ха, не.

Добро, колико ће представа бити на Јоакимфесту? Шест представа и један снимак. Какав сад снимак? Снимак представе. Желим да се публика и жири фестивала ставе у позицију у којој је била већина селектора у претходном периоду. Да процене значај неке представе без обзира да ли гледају представу уживо или на снимку. Хоћеш ли напокон рећи које су представе у селекцији? Хоћу. Али не сад. Него кад? 26. августа у Крагујевцу. У Књажевско-српском театру. Сигурно? Ништа није сигурно. Уколико то пандемијске околности дозволе.