Скупштина

По мотивима драмског текста Породична скупштина Кристине Клементе

08

October

Играју

8.10 / 20:00 / Књажевско-српски театар

Продукција: Градско позориште Јазавац, Бања Лука / Република Српска – Босна и Херцеговина

Трајање: 80’

Фотографија: Александар Чавић

Редитељ о представи:

Како смо преживјели демократију и притом се смијали

Наша Скупштина настала је према тексту савременог шпанског комада Кућни савјет (2013) Кристине Клементе. Преузели смо оквир приче о породици која све своје одлуке доноси путем засједања породичног вијећа, те гласају о најбаналнијим одлукама као што су распоред прања суђа, јеловник, набавка ајпеда… Али хтјели смо да у њу уђе Живот са великим Ж. И да постане наша. Јер текст отвара дубинско питање: како у оваквом свијету васпитавати дјецу да буду одговорни и часни људи? Сав терет сваке политичке промјене остаје на леђима идуће генерације „младих“ – они ће промијенити друштво на боље? А зашто би? Процијеп између друштвених теорија и пракси свакодневица све је већи. Или је увијек остао исти. Пракса свакодневице на овим просторима има увијек један једини циљ – преживјети. Како смо преживјели демократију и притом се смијали, да парафразирамо Славенку Дракулић, најбољи је поднаслов ове представе.

Иван Плазибат

Критика:

ORIGINALNA SATIRA S MNOGO ELEMENATA TRAGIKOMEDIJE

Katalonska autorica Cristina Clemente diplomirala je dramaturgiju i režiju na Kazališnom institutu u Barceloni, pa iako se bavi i režijom, važniji su joj spisateljski dometi i to ne samo za kazalište nego i za film i televiziju. Za jedan od prvih dramskih tekstova Želim ići u Tibidabo (Volem anar al Tibidabo) dobila je nagradu barcelonskih kritičara 2009. Kao jedna od koautorica nagrađena je 2011. za najbolji scenarij u katalonskom filmu, a i nominirana je za španjolsku nacionalnu nagradu Goya za film Eva redatelja Kikea Mailloa. Iako je nagrada bilo još, vjerojatno je važnija popularnost koju su stekle njene kazališne komedije. One su duhovito gotovo stereotipne obiteljske odnose povezivale s društvenom zbiljom. Vjerojatno je to pridonijelo njenom scenarističkom angažmanu u nizu TV-serija, a izvan granica njene domovine baš te komedije imale su najveći odjek, jer je autoričino pronicanje u srž obiteljskih odnosa omogućilo da se njeni komadi prilagode i adaptiraju drugim sredinama. Tako je i na ovim danima satire prikazana i dalmatinskoj sredini prilagođena Laponija (napisana zajedno s Marcom Angeletom) u režiji Nenni Delmestre i izvedbi splitskog HNK.

Dramaturginja banjalučke predstave Ivana Stjepanović, autorica adaptacije Clementeine Obiteljske skupštine (Consell familiar, 2013), smjestila je komičnu obiteljsku parafrazu – funkcioniranje suvremene političke demokracije, u svoju sredinu (koja ima mnogo sličnosti sa situacijama i u drugim zemljama regije) među četvero članova vrlo siromašne obitelji, pronalazeći bitne elemente humora i u neočekivanosti situacije, jer bi se među takvim ljudima prije očekivala patrijarhalnost nego demokratičnost. Oni su još davno donijeli odluku da će se sve važnije odluke (od uređenja stana do rasporeda svakodnevnih poslova, pa čak i jelovnika) donositi na obiteljskim skupštinama, a predstava započinje time da otac obitelji i predsjednik skupštine Branko podnosi ostavku, jer više ne uspijeva osigurati plaćanje najnužnijih stvari – od hrane nadalje.

Uspješno ga interpretira Aleksandar Stojković, djelujući podjednako uvjerljivo kao lažni iskreni demokrat i kao autokrat koji skriva uvjerenje kako ga nitko drugi u obitelji nije sposoban zamijeniti. Međutim, svi drugi jedva čekaju doći na njegovo mjesto, jer i u toj jadnoj situaciji vide (kao i većina političara) priliku da izvuku neku osobnu korist, pa zato organiziraju i predstavljanje svojih programa i nastoje podmititi moguće glasače. Nataša Ivančević vrlo energično tumači Brankovu suprugu Žanu koja najmanje zna, ali je najsamouvjerenija u pobjedu, jer računa na podršku dvoje odrasle djece, iako je ona bila prva predsjednica koja je financijski upropastila obitelj.

Šanse joj ipak nisu male, jer se prigodom glasovanja najčešće zaboravljaju činjenice a odluke o izboru donose se na temelju obećanja koja se naravno ne ispunjavaju. Toga je najsvjesnija dvadesetsedmogodišnja kći Ana koja još uvijek spava u dječjoj sobi nepromijenjenoj od njenih ranih dječjih godina. Dojmljivo je tumači Anja Ilić kao suvremenu djevojku koja se pretvara da je zanimaju samo površne stvari, ali zna više no što pokazuje i odlučna je u ostvarivanju svojih namjera. Dok obećava podršku majci po ženskoj liniji, od svog momka Nijemca Maksa (Marko Nedeljković) posuđuje novac (strani krediti igraju važnu ulogu u cijeloj regiji) da bi mlađem bratu Nemanji (kojeg s pravom mjerom karikiranosti tumači Senad Milanović) kupila bubanj, što je jedina stvar koja ga zanima, jer bi tako mogao naći mjesto u lokalnom bandu i družiti se s vršnjacima. No čim je dobio bubanj, više mu nije važno obećanje sestri da će je podržati nego i on želi postati predsjednik.

Ivan Plazibat je očito vrlo dobro motivirao glumce na kojima se vidi da svoje uloge igraju s puno entuzijazma i radosti, a uz to je postigao brz ritam predstave koja je i vrlo zabavna, a i kritična prema političkoj i društvenoj praksi u svojoj sredini (koja se ne razlikuje od susjednih zemalja), ostvarujući originalnu i uspješnu satiru s mnogo elemenata tragikomedije. Ipak, završetak u kojem Anin Nijemac Maks zahvaljujući kreditima i posudbama postaje vlasnik jadnog stana i nameće svoju volju obitelji – osim što nudi svršetak brzim obratom, ipak odskače od čitave predstave jer više nema ni trunka humora u tragičnom završetku u kojem stranac postaje gazda, iako baš način zaduživanja koji je krivnja obitelji, a i rezultat – stjecanje posjeda u kojem je teško otkriti bilo kakvu vrijednost, nude niz mogućih komičnih elemenata u okvirima do tada vrlo uspješne satire.

Međutim, tvorci predstave predstavljaju to kao ozbiljan problem i time se uklapaju u dominantan stav u regiji da su nas opljačkali oni drugi po nacionalnosti i vjeri, iako sve ozbiljnije analize pokazuju da su nas ponajviše opljačkali baš naši sunarodnjaci. A sve to kao da vuče korijen od onog vica iz bivše države kako prije rata nismo imali ništa, a onda su došli Nijemci i uzeli nam sve.