9.10 / 20:00 / Књажевско-српски театар
Продукција: Позориште Приједор, Гледалишче Копер (Teatro Capodistria), и Фондација „Фридрих Еберт Стифтунг“ / Република Српска – Босна и Херцеговина / Словенија
Трајање: 120'
Фотографија: Игор Мотл
Реч редитеља:
Роман
Југославија, моја дежела/Југославија, моја отаџбина Горана Војновића обрађује тему интернализоване трауме код сина који након 16 година открива да му је отац ипак жив, али и да је за њим расписана потерница Хашког трибунала, и у њему се заправо крије тај познати, и данас готово архетипски, драмски заплет. У драматизацији романа пошли смо управо од тог архетипа, али смо га обрадили у фрагментарној драматургији у којој се дјечије успомене разбијене на комаде полако повезују у трагични мозаик. Главни лик Владан Боројевић, ког видимо и као одраслог и као једанаестогодишњака, након једног трауматичног кошмарног сна којим се представа отвара, напушта своју дјевојку Надју, која открива да ју је лагао о својој прошлости, и из Љубљане креће у потрагу за својим оцем, генералом Недељком, између Босне, Словеније, Србије и Хрватске – прогоњен жељом да се суочи с њим и са истином о ратном злочину у Славонији 1991. године.
Односи очева и синова, те однос садашњости према прошлости су универзалне теме и свјетска књижевност их је обрадила на много начина. Наравно да ми је миље у којем се ова прича дешава посебно атрактиван, близак, болан и емотиван и да у овој причи препознајемо неке специфичности балканског менталитета. Како ни ми сами и даље очигледно не умијемо до краја себи да објаснимо шта се тачно десило и како се могла тако крваво распасти једна земља која са ове дистанце дјелује као бајка, мислим да је добро и важно да се враћамо причама које нам отварају нова питања, те дају нова гледишта на ратне сукобе на Балкану. Фолкор Југославије је свакако присутан у представи, ту су бројни ликови и ситуације које на духовит и потресан начин илуструју то вријеме, али тежиште је на односу сина који покушава поново да успостави свој идентитет и оца, оптуженика за ратни злочин, кога син поново упознаје, састављајући својеврсну слагалицу од сјећања, кошмарних снова, прича и анегдота о њему.
Марко Мисирача
Критика:
Piše Svetislav Jovanov: Jugoslavija moja dežela
U kojoj meri na ovim prostorima deca još uvek ispaštaju za prestupe roditelja, da li se identitet pojedinca gradi na osnovu ili uprkos kolektivu (naciji, porodici), da li će nas stare, nasleđene ili nametnute priče i dalje trovati, ili ćemo, ipak, uspeti da začnemo nove? O tom skupu eksplozivnih a ipak (već često) zaboravljanih pitanja govori autentičnim glasom i predstava "Jugoslavija, moja otadžbina" ("Jugoslavija moja dežela), koju je, na temelju romana slovenačkog prozaiste i reditelja Gorana Vojnovića (1980), prema dramatizaciji Ivana Velisavljevića i Aleksandra Novakovića režirao Marko Misirača, a koja je premijerno izvedena u Prijedoru, u koprodukciji tamošnjeg pozorišta i Gledališča Koper(Teatro Capodistria).
Pomenuti roman je već kultno ostvarenje jednog od najprovokativnijih autora aktuelne prozne „ex-yu“ scene, koji se proslavio već kontroverznim delom „Južnjaci napolje! („Čefurji, raus!“,2008). Okosnicu romana „Jugoslavija moja otadžbina“ predstavlja emotivna, identitetska i geografska pustolovina tridesetogodišnjeg ljubljanskog studenta Vladana Borojevića, sina oficira Nedeljka (Srbin) i Duše (Slovenka), tačnije, njegova potraga za ocem („izgubljenim“ ratnih 90-ih) na relaciji Ljubljana-Pula-Brčko-Goražde-Novi Sad.
S tim što se u skrivenom središtu potrage nalazi selo Višnjići kod Vukovara – mesto ratnog zločina nad civilima 1991. za koji je – kako se postepeno i neumitno ispostavlja – odgovoran upravo pukovnik Nedeljko Borojević, dugogodišnji begunac (od porodice, ali i od optužbe haškog tribunala.) Vojnovićev romaneskni postupak, preplićući „stanice“ Vladanove aktuelne potrage(koja uključuje bivše kolege-oficire JNA, rođake i svedoke) sa prizorima iz junakovog traumatičnog odrastanja (od idiličnog detinjstva u Puli preko izbegličkog potucanja u „oficirskom“ beogradskom hotelu Bristol i utočišta kod nacionalno ostrašćene novosadske rodbine, do konačnog smeštanja u Ljubljanu), predočava višestruko potresnu, ali i preciznu, nepotkupljivom ironijom osenčenu „duplu ekspoziciju“ vremena koje smo preživeli/preživljavamo i vremena koje još uvek nismo (čast izuzecima!) osvestili.
Dramatizacija Ivana Velisavljevića i Aleksandra Novakovića u osnovi verno preoblikuje glavne tematske linije i konfliktne tačke koje Vojnovićev junak prolazi tokom ove dvostruke potrage: od efektne slike Vladanovog dečačkog bega od samoće izbegličkog hotela posredstvom odigravanja pohoda izmišljenog pulskog kluba Patinađo prema vrhu već fiktivnog „ju“ fudbalskog prvenstva, do ubedljivih prikaza razorene i apatične sadašnjice – oličene podjednako u Medihi, dobrodušnoj svedokinji Nedeljkovog skrivanja u Brčkom, ali i u samoći novosadskog rođaka Danila, koji je ostao bez svega, osim nacionalističkih sanjarenja. Premda su dramatizatori u izvesnoj meri redukovali polifoniju romana, lišavajući se nekih efektnih epizoda Vladanovog odrastanja/“postajanja Slovencem“, kako bi ubeljivije predočili prizore i aktere junakove sadašnjice, mnogo je važnije što su, kao jedan od bitnih mogućih oslonaca za uprizorenje, dramski funkcionalno i u dovoljnoj srazmeri, osvetlili motiv „prokletih priča“ – to jest, priča o međusobnim, večno „nenaplaćenim“ računima zaraćenih strana: „Proklete su sve te priče… trebalo bi zabraniti da se pričaju, a one koji ih pričaju, treba strijeljati, jer njima truju i kasape svoju decu i unuke“, saopštava odraslom Vladanu, Emir Muzirović, očev bivši oficirski kolega iz pulskog garnizona .
Upravo ovaj motiv fantomskih, otrovnih i večno obnavljajućih priča upotrebljava reditelj Marko Misirača ne samo kao problematsku podlogu efektne, kombinacijom stilizovanih dokumenata (tv-dnevnici! Sloba!) i ironično-metaforičnih prizora uobličene radnje, već i kao svojevrsnu formalnu podlogu osnovne ideje. Naime, već sama ekspozicija, uobličena kao višeglasni iskaz samih glumaca (ne likova!) o mestu i vremenu „primanja“ pionirske marame, zadaje lekovit anti-iluzionistički ton; takav ton će omogućiti reditelju da tečnije i efektnije uvede zbivanja „opšte istorije“ u intimnu povest o Nedeljkovom rušenju sopstvene porodice. Postepeno se otkriva da ovako zadana kombinacija ironije i distance na još jedan način doprinosi željenom utisku: naime, ne samo osećanju da je raspad Vladanove porodice dosledno izgrađena metafora raspada bivše nam zemlje (efektno, ali ne i novo!), nego i nečem daleko značajnijem – (Vladanovoj, a po mogućnosti našoj) spoznaji da, bez obzira koliko nam prošlost (i priča o njoj) nudi istina, takve istine imaju vrednost samo u meri u kojoj smo u stanju da ih prevaziđemo.
Sledeći ovakvo značenjsko-stilsko opredeljenje, reditelj Marko Misirača je, i pored mestimičnih „zagušenja“ u dinamici preplitanja prošlih i sadašnjih zbivanja, kao i određenih nezgrapnosti pri stavljanju ironičnog akcenta na ozbiljne događaje, pretežno čisto i svrhovito vodio ovu otrežnjujuću predstavu ka smislenom razrešenju: Vladanovom konačnom susretu sa ocem, koji se – s onu stranu zločina i kazne (premda, naravno, i zbog njih) – otkriva ponajpre kao čovek kojeg su pojele priče.
Nova.rs: KULTURA, Autor:Svetislav Jovanov, 18. jun 2021.
