e

Као да крај није ни сасвим близу

по тексту Маје Пелевић

09

October

9.10 / 20:00 / Књажевско-српски театар

10.10 / 12:00, 14:00, 16:00, 18:00, 20.00 / Књажевско-српски театар

Продукција::Битеф театар (Србија)

Трајање::70’ /без паузе/

Представу не би требало да гледају особе које имају епилепсију. .
Број гледалаца по представи је ограничен на 5 особа. Препорука је да се на представу дође у удобној гардероби.

О представи:

Да ли нас ВР, АР, МР технологија заиста угрожавају и мењају комуникацију људи или нову технологију користимо као изговор за нерешене цивилизацијске проблеме на плану друштвених вредности, квалитета односа и комуникације међу људима?

Представа је инспирисана суптилним пребацивањем света, односа и људских интеракција у дигиталну реалност, покушајем промишљања неких нових облика суживота и заједништва човека и машине у најинтензивнијим временима које смо досад искусили. Публика, састављена од петоро људи, моћи ће да искуси виртуелно путовање кроз могуће нове светове, око и унутар нас самих. Кроз интерактивну игру тренутног заједништва које се успоставља у микроструктури позоришног чина, публици се даје прилика да истовремено буде извођач, посматрач и учесник, и да бира угао посматрања.

Аутори о представи:

„Пробали смо да приступимо будућем свету који можда назиремо у овом тренутку и у коме ћемо морати на овај или онај начин да живимо у симбиози са машинама и технологијом.”

Маја Пелевић

„Ако Алан Вотс нешто пропагира, онда је то живот у тренутку, присуство у тренутку и обраћање пажње на све што не припада личном, его принципу који влада у овој цивилизацији. Дакле излазак из себе, улазак у стања свести која се тичу ширег посматрања слике света, што се такође дешава у овој представи.“

Никола Завишић

„Савршено/не/савршено, спој човека и машине увек запада у замку, праштамо несавршености и постајемо „у-савршенији”, почињемо да играмо по тим правилима које сами себи пишемо. Све је игра, нема правила, све су правила, погледајте у неко дрво, није исто као и неко претходно, а опет по неким правилима јесте. Идеја истоветности у природи не постоји, можда у тим односима нешто и научимо.“

Филип Микић

Рекли су о представи:

„Све се врти око онога што је супротно позоришту, а то је осећање самоће. Феномен самоће је нешто са чиме се свако суочио у ковид времену и аутори овог пројекта нас стално враћају на то осећање. Самоћа није нужно ни нешто лепо, ни ружно, ни срећно, ни тужно… самоћа је празнина која тражи да се попуни, да се структурише, испита, осети…”

Марина Миливојевић Мађарев, Време Време

„Ово је кратка поема, писана слободним стихом, у седам поглавља. Свако од њих почиње стихом ‛Испричаћу вам моју причу, а то је прича свакога од нас’. Ређају се уобичајени животни детаљи, поетски склоњени у мутне слике, више скице детињих сећања, првих и последњих љубави; искуства електрода и пиксела и хибридне стварности.“

Александра Гловацки,Nova.rs

Текст :Маја Пелевић

Режија ::Никола Завишић

Видео и ВР :Филип Микић

Композиторка:Ања Ђорђевић

Продукција звука: Мина Стругар

Асистенткиња режије и видео-продукције:Јелена Пиљић

Асистент видео-продукције: Сањин Ћоровић

Дигитални стјуард:: Љубомир Радивојевић

Превод текста представе на енглески: Марија Стојановић

Организаторка: Катарина Војновић

Мајстори тона: Мирољуб Владић, Југослав Хаџић

Фотографија: Андрија Ковач

Гласови: Мина Стругар, Ања Ђорђевић, Јелена Пиљић, Катарина Војновић, Маја Пелевић

Гласови у енглеској верзији: Мина Стругар, Ања Ђорђевић, Тања Стругар

ПРОГРАМИ СУ ПОДЛОЖНИ ПРОМЕНАМА УСЛЕД СИТУАЦИЈЕ СА КОВИДОМ-19