e

Живи песак

Слике по мотивима Отоа Толнаија и Пала Петрика

07

October

7.10 / 20:00 / Књажевско-српски театар

Продукција: Позоришно удружење Новем, Народно позориште Суботица и Регионална креативна радионица из Кањиже, поводом 25-годишњице смрти Пала Петрика и Дана војвођанске мађарске ликовне уметности. / Србија

Tрајање: 80’

Фотографија: Игор Прерадовић

О представи:

Представа испитује однос слике и текста, позоришта и ликовне уметности, на основу мотива стваралачког универзума песника Отоа Толнаија и сликара Пала Петрика. Толнаијев вољени жанр је ликовни есеј, а посебно се интересује за дела војвођанских уметника, која су инспирација и за позоришне ствараоце. Петриков свет папира и песка помешаног с уљем ступа у интеракцију са предметима, који су и кроз своју свакодневицу посебни, а које је Толнаи провукао. Ова интеракција покреће бескрајне ланце асоцијација. Процес стварања постаје сценска радња, гестови ликовне уметности заправо стварају на сцени, док се у међувремену појављују типичне фигуре наше средине, војвођанских села и градова; бећари и скитнице, кафански посетиоци и занатлије, заљубљени и трагачи за љубављу, антијунаци и свете будале. Познате гротескне фигуре, чије испреплетене приче постају готово уметничко дело из перспективе старца који гледа на свет кроз дечју машту.

Критика:

СИМФОНИЈА НЕВЕРБАЛНОГ ТЕАТРА
„ЖИВИ ПЕСАК“ По мотивима Ота Толнаија и Пала Петрика
Пре него што испишем похвалу суботичкој представи „Живи песак“ потребно је објаснити и позоришни концепт који је у одабиру представа применио селектор овогодишњег Фестивала Влатко Илић, редитељ и позоришни педагог, који је за ФППВ изабрао и слоган „Све позоришне машине: приче, слике, афекти“. Он каже да „позориште мора да омогућава искуство друкчијег живљења у свету у којем би се људи затицали… односно да публици понуди више од пуке забаве“. Што је и посведочило и извођење представе „Живи песак“, а истовремено, на неки начин, објаснило и овогодишњи изостанак театара из Кикинде, Вршца и Зрењанина. Што, вероватно, није уследило због изостанка квалитета, већ из разлога репертоарских концепата. Истини за вољу Илићева синтагма „позоришне машине“, као последице модерних времена, рекао бих, вуче корене још из синкретичке фазе у развоју уметности, из раних времена заједничког и ритуалног „наступања“ игре, слике, музи ке и плеса. Међутим то није сметало суботичким артистима да у „Живом песку“ савременој публици дочарају магичну снагу савременог сценског читања позоришта и живота. Ова чудесна сценска визија, сасвим у оквирима невербалног театра, настала на матрици снохватне поезије књижевника Ота Толнаија, прошарана и „урамљена“ у ликовни паноптикум сликара и сценографа Пала Патрика, употребом раскошне „позоришне машине“, којом је управљала Кинга Мезеи, остварила се као права симфонија „поновног зачаравања света“. За оне који нису гледали ову представу, покушаћу да дефинишем елементе који је карактеришу. Приче, дакле нема јер поезија, овог пута Толнаијева, она најчистија и нема тему, она има само „инсценацију“ осећаја, ефеката, помисли, слика, метафора и „музике“. Толнаји у „Живом песку“ извире из контрапункта војвођанског варошког исконског живота, јуче/данас, овде и свуда. Све то је уклопљено у етнографију и свет амбијенталних предмета, који су истовремено и играјући елементи, сценографски оквир и опредмећености самосталног живота ствари. Те секире, тестере, столичице и столице, винске флаше, натеге, прозори, врата, мараме, сукње, лажне птице, јаја, ракијске чаше, „брице“, пегле, живе као део укупне имагинације (над)реалног света равнице, као део симфоније овог сновиђења, али и као самостални и аутономни говор ствари, тог упоредно света који постоји и (не)зависно од људи. Драматургија тог прожимања акције, ефеката, артефаката и глуме, захваљујући и Тамашу Олаху, деловала је логично и добро терминирана. А те људе, типичне, али и необичне и универзалне, играју, тумаче, стварају и живе, у овој сценској визији, коју она ствара, пре свега замишља, инсценира и сама, директно на сцени, изводи Мезеи Кинга, а затим и Тамаш Хајду, Ервин Палфи и Нандор Силађи. Чине то пантомимски, кореографски, балетски, играјући али пре свега глумачки, снагом израза, искрености, истинитости, вере о ономе што раде. До, и преко границе уметничке и људске, сценског живљења. Ово театарско збивање, и имагинарно/стварни простор, четворо глумаца је испунило темама, симболима и метафорама исконске и артистичке духовности. Али, оне очишћене од баналности пролазног. (Пре)остала је сама поетска и исконска срж архетипског између живота и смрти. Има разлике у интензитету, снази и начину њихове игре, али ипак претеже јединствена целина предавања и давања у позоришном систему и „машини“ ове представе. Зато не би било праведно инсистирати на разликама. Изузев у уделу Кинге Мезеи, као редитељке и глумице, која је у састављању „Живог песка“ и његовом реализовању била најзаслужнија. Сценографију, која је веома важан и интерактиван део овог импресивног пројекта, урадили су, запажено, Кинга Мезеи и Петер Ондрашек, док је Ерика Јановић костиме ефектно креирала као стилизоване варошке артефакте. Музика Алберта Маркоша и Силарда Мезеиа, „потпомогнута“ Монтевердием, Стравинског, Шубертом и Енескуом, битан је и импресиван део овог извођења. У наредним данима фестивалској публици остаје да се увери како селекторов концепт и избор функционишу у представама „вербалног“ формата.
Зоран СЛАВИЋ, књижевник и позоришни критичар
извор: https://ilovezrenjanin.com/kultura/pozorisna-kritika-simfonija-neverbalnog-teatra/