Men of Wax

Matišićeva drama Ljudi od voska jedan je od najvećih dokaza da što je nešto ličnije, to je univerzalnije, kao i toga da je najveća hrabrost: iskrenost!

Kroz tri naizgled zasebne, a zapravo uzročno-posledične priče, autor nas void kroz svoje grehove, pokajanja i iskupljenja, koristeći pisanje kao određenu vrstu psihoterapije i ispovesti u kojoj u potpunosti „ogoljuje“sebe stičući time pravo da „ogoli“i druge.

Međutim, ispostavlja se da i pišući o drugima, on i dalje piše o sebi.

Ova pirandelovska trilogija postavlja pitanje gde je granica između stvarnih ljudi i dramskih likova, „sveca skrbnika“ i „gada pisca“, „idealne majke“ i „zlostavljačice“, fikcije i faktografije, „profesionalne deformacije“ i „duševne boli“.

U današnjem svetu, zaista je retkost da je neko toliko hrabar da u potpunosti sebe ogoli pred svetom i toliko vešt da ogoli svet oko sebe, kao Mate Matišić. Prateći njegovu hrabrost i pričajući njegovu priču, svako od nas u tekstu pronalazi nešto što ga se tiče.

Jedna vrsta pomerenog realizma omogućila nam je da i mi budemo podjednako hrabri kao i autor i poigravamo se sa dramskim tokom u kojem mašta postaje stvarnija od dokumenta, a stvarnost sumanutija od svake mašte.

Nije mi dugo trebalo da nakon prvog čitanja ove drame uvidim kako je pravo mesto za njeno postavljanje Narodno pozorište Sombor:

Likovi su delovali kao da su pisani za glumce ansambla i to od sjajnih glavnih uloga do efektnih epizoda. Ubrzo više nisam uspevao da je čitam bez zamišljanja kako upravo glumci ovog teatra izgovaraju taj tekst.

Scena koja je za mene najlepša u Srbiji, jer je dovoljna velika da bude dom svim tim likovima i njihovom autoru, a ujedno i dovoljno intimna za jednu ovako iskrenu i emotivnu priču.

Organizacija i tehnika, od direktora preko majstora za ton i svetlo, do inspicijenta, suflera, dekoratera i rekvizitera, koja posvećenošću daje ozbiljnu podršku glumcima na sceni.

Pa čak i sam položaj Sombora u odnosu na Zagreb u kojem je veći deo priče postavljen, jer je dovoljno blizu da apsolutno razumemo mentalitet iz kojeg autor crpi sav apsurd i humor, kao i tragičnost, a opet dovoljno daleko da izbegne senzacionalizam kakav je postavka u Zagrebu izazvala zbog prepoznatljivih delova piščeve biografije koje je koristio kako bi stvorio ovu dramu, a sa kojim su njegovi sugrađani temeljno upoznati.

Upravi za koju sam, kako će se ispostaviti dobro procenio da će imati sluha i sama uvideti sve te faktore i potencijal da se u spoju ovog teksta sa ovim teatrom rodi nešto značajno za sve nas.

Ovom prilikom im se svima zahvaljujem jer znam da ni na jednom drugom mestu ne bih uspeo da kao mlad reditelj u ovolikoj meri sprovedem svoju ideju od početka do kraja.

Hvala i Gorčinu Stojanoviću koji je uticao na mene kao autora verovatno više nego što je svestan.

Već u trenutku dok ovo pišem, pre premijere, jasno mi je da je rad na ovoj predstavi jedan od najznačajnijih ne samo za mene kao reditelja, već i za mene kao čoveka.

Mate me je naučio da pre nego što osudim, pokušam da razumem, da više opraštam i sebi i drugima, ali i da budemo trpljiviji i naučim da uživam u procesu koji me menja.

Zbog toga duboko verujem da će Mate promeniti one koji budu gledali ovu predstavu.