Festival Joakimfest u Kragujevcu ulazi u zrelost treće decenije i time kontinuitetom i kvalitetom uspostavlja jednu od strateških tačaka na mapi pozorišnih događanja u Srbiji i regionu. Zaklonjen u zavetrini izvan prestoničkih gužvi, festival je negovao fizionomiju iz radionice osnivača i brusio karakter kroz repertoar i estetičku vizuru saradnika. U takvom kontekstu zadatak izbora predstava za dvadeseti Joakimfest, u vremenu turbulentnom i punom nerazumevanja, predstavlja ozbiljan izazov. Težiti vrhovima, bez opreme i podrške, stvar je vrućeg srca i hladne glave, ali još više razumevanja – mesta koje treba pronaći/osvojiti i vremena u kojem treba biti. Zbog toga verujem da je repertoar dvadesetog Joakimfesta uvezan petljom POZORIŠTE IZVAN VREMENA, najbolje što u ovom trenutku možemo ponuditi, kako bi zadovoljili veru osnivača i znatiželju novih pokolenja.

            ErosAntEros, pozorišna trupa iz Italije, koju predvode Agata Tomšić i Davide Sako, svojim specifičnim teatarskim izrazom predstavlja iskorak ka osobenim u scenskoj inscenaciji, ali utemeljenim na proverenim književno-dramaturškim osnovama. U ovom slučaju pred nama će biti komad Bertolda Brehta, Pet teškoća u pisanju istine. Radi se o antifašističkom programskom spisu kojeg je Breht napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, april). U teatarskoj inscenaciji tandema Tomšić/Sako ovaj (ne)pozorišni tekst izvlače na površinu, kako bi ukazali na mogućnost i potrebu intelektualnog, nenasilnog otpora, ne zaboravljajući da u tom verbatimu priušte publici vrhunski estetski doživljaj.

            Mate Matišić poslednjih godina defakto je jedan od najboljih – ne samo zbog brojnih nagrada i čestih izvođenja, nego zbog percepcije publike – dramskih spisatelja u regionu. Dramski komad Ljudi od voska beskompromisna je storija o ljudima našeg doba, bez obzira na vreme i mesto radnje. Šekspirovska lakoća prepoznavanja karaktera daje potentnost ovom komadu, te on pleni iskrenošću i bekompromisnom kritikom – malih, i nevinih, ali i onih drugih, skrivenih, nedohvatnih zlotvora. U inscenaciji mladog i stilski već formiranog reditelja Ivana Vanje Alača i interpretaciji odličnog ansambla Narodnog pozorišta iz Sombora, predstavu možemo karakterisati kao jedan od događaja sezone.

            Ivan Lalić je odavno napisao komad Heroj nacije i on je na scenama u Srbiji dobio zasluženo mesto s obzirom na njegovu tadašnju aktuelnost, čak i određene anticipatorske elemente, koji predviđaju slučajeve/ljude koji bi vlastitu majku prodali/izdali zarad pet minuta televizijske slave. Reditelj Milan Nešković u radu s ansamblom Nikšićkog pozorišta, pojačanim gostima iz Narodnog pozorišta Beograd i Sombor, jasno postavlja priču o magično/maničnoj moći medija koja traje od danas, do ludila i dalje, stavljajući u fokus pre svega porodične odnose, koji više, bez obzira na javnom insistiranju na važnosti ljubavi i tradicionalnih vrednosti, ne obavezuju gotovo nikoga, odnosno, čak postaju inspiracija za devastaciju i zlodelo.

            Dramski tekst Florijana Zelera – Otac, trenutno je jedan je od najigranijih u regionu, jer je na repertoaru nekoliko pozorišta, pre svega zbog toga što se radi o odlično napisanoj drami, jasnim karakterima i, verujem, značajnoj priči o čoveku danas – odnosno o onom kojeg potiskuje, u grob odvlači, civilizacija večne mladosti. Demencija, kao bolest, sve češća je u našoj civilizaciji, ali priča o Ocu nije samo priča o bolesti, nego pre svega priča o međuljudskim odnosima, o trpeljivosti, strpljenju, prostoru za drugog, za onog do nas. Reditelj Nenad Vitanov, kamerni komad, postavlja precizno i  odmereno, usredsređen na glumce i njihovu interpretaciju, i time tvori odličan produkt makedonskog teatra „Jordan Hadži Konstantin – Džinot“ iz Velesa.

            Autor, reditelj i ponekad glumac Boris Liješević odavno je, kroz niz autopoetičkih predstava, profilisao svoj pogled na pozorište, ali predstavom Moje pozorište, još dublje zaranja u dubine umetničkih riznica. Ovaj put ne prezajući ni za skrivenim tovarom – blagom ili olovom – porodičnih odnosa, koje komplikuju ili nadahnjuju život stvaraoca. U sadejstvu s glumcima Ateljea 212, Liješević pravi gorko-humornu predstavu, kojoj je iskrenost autora i radost igre aktera najveći adut, jer to i jeste najveća vrlina, povezano s Brehtom, istina i želja za umetničkim ostvarenjem u bilo kojim okolnostima.

            Slovenačka predstava Pegule, koju rediteljski potpisuje poznati Vito Taufer predstavlja lep iskorak prema pomalo u teatru zaboravljenom satiričnom prosedeu. Nije to čudno, jer specifikum, ovog u osnovi, verbalnog nastupa, pa time i inscenacije, stoji žovijalnost, šarm i u suštini moć – glumca, a Istok Mlakar to ume. Potpomognut bendom koji je na sceni, ta u suštini – pričanka, dobija jedan šarmantan, ali i ozbiljan okvir. U produkciji Avditorija iz Portoroža predstava Pegule nikoga ne ostavlja ravnodušnim, te tako ponovo dolazi do onog kamena na kojem smo urezali: