Ljubavnice

Ljubavnice su roman koji sa vremenskom distancom svojom oštrinom nije ništa manje uzbudljiv nego sedamdesetih godina dvadesetog veka kada je napisan. Austrijska nobelovka Elfride Jelinek u toj svojoj ranijoj spisateljskoj fazi feminizmu pristupa grubim, preciznim jezikom, sa puno ironije. Ona Ljubavnice piše kao komentar, kao nezaustavljivi niz komentara. Jelinek postavlja ogled o dve žene i njihovim životima u patrijarhatu. Ona te živote izvrće i iskrivljuje svojim komentarom kao karikature razotkrivajući mehanizme jezika patrijarhata i nasilnost jezika.

    Ljubavnice su za rediteljku Bojanu Lazić i mene, ne samo neveste Brigita i Paula, već i sve druge žene oko njih, njihove majke i tetke, sestre i drugarice, koleginice… Žene u braku, i bilo kom drugom ugovorom sa muškarcem regulisanom odnosu, ljubavnice su patrijarhata. One su neslobodne – uokvirene pravilima i konsenzusima regulacije njihovih sloboda. Struktura predstave proistekla je direktno iz strukture romana. Kao što Jelinek u paralelnim tokovima, naizmeničnom smenom poglavlja priča o Brigiti i Pauli, a potom ih spaja u jednoj tački u trenutku svadbene proslave. Odlučili smo se da predstavu pretvorimo u taj događaj. Dve paralelne svadbe koje jednako melju junakinje mehanizmom podrazumevanog najsrećnijeg dana u životu jedne žene – obreda kada od očeve žena postane muževljeva briga.

    Ipak, u stanovištima i načinima konfrontiranja sa pozicijom žene u problemima falocentričnih i falogocentričnih struktura kulture i narativa, doneli smo odluku da kraj ili da kažemo sudbinu ove dve žene i budućih naraštaja spasemo od neminovne mračne budućnosti koju smo sami već doživeli u odnosu na vreme kada je napisan roman Ljubavnice, a mrak te budućnosti i dalje naslućujemo.

    Džek Halberstam (Jack Halberstam) zagovara neuspeh kao poraz očekivane norme: „Uspešnost žene je uvek procenjivana muškim standardima. Rodni neuspeh najčešće znači biti oslobođen pritiska da odgovoriš na ideale patrijarhata, ne uspeti u ispunjavanju uloge žene može dovesti do neočekivanog zadovoljstva.“ E, to zadovoljstvo je ono što je Bojanu Lazić i mene interesovalo dok smo čitali Elfride Jelinek.

Dimitrije Kokanov