e
Bilten prvog dana Joakimfesta 08.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

U nastavku možete pročitati intervju sa Borisom Liješevićem, rediteljem predstave Upotreba čoveka, koja je igrana prvog dana. Razgovor je vodila Divna Stojanov.

Sve nam se ponavlja samo u koloru

 

Kako Svetozar Rapajić u knjizi Dramski tekstovi i njihove inscenacije kaže, roman je moguće dramatizovati ili njegovom postavkom u celini ili birajući određene epizode, likove, situacije. Dramatizacija Upotrebe čoveka sledi drugi princip. Kako ste vršili odabir epizoda iz romana koje ćete preneti na scenu?

 

Boris Liješević: Upotreba čoveka nikada još nije dramatizovana niti ekranizovana. I kada smo završili dramatizaciju i počeli sa radom nisam bio siguran da će se roman dati. Sve vrijeme procesa pitao sam se da li je to uopšte moguće dramatizovati odn. inscenirati. I da li ćemo doći do kraja. To nije roman podatan za prenošenje u druge medije. Radnja je razlomljena. Pripovjedanje je mozaično. Stalno se prepliću vremena i prostori. Teško je uhvatiti nit. Nismo znali gdje početi, od koga od kog lika. (A posao je već bio ugovoren). Našli smo prvu scenu i krenuli dalje. Scena za scenom došli smo do traga koji smo kasnije pratili. Mnogih scena nema kod Tišme. Neki likovi su produbljeni neki redukovani… zapravo nema tu mnogo  filozofije. Nema ni pravila. Uzmes i radiš. Pratiš ono sto te zanima. Pratiš radnju.

 

Koje sličnosti uočavate između perioda Drugog svetskog rata i sadašnjeg trenutka?

 

Boris Liješević: Lordan Zafranovic kaže da nam se sve ponovilo samo u koloru. Ako se ne ponavljaju užasi rata i borbe, a ponavlja nam se ono sto je dovelo do tih užasa: mržnja, vjerska i nacionalna netrpeljivost, nasilje nad istorijom izvrtanje činjenica, relativizacija zločina, razvrstavanje ljudi, mahanje zastavama…

 

Da li je uopšte moguće suočiti se sa zločinima iz prošlosti ili samo prekidamo istoriju izbegavajući da se njome bavimo, ali ipak ostavljajući tragove kao što je prebrisan, i dalje vidljiv natpis Feldhüre (prostitutka u nacističkom logoru) na zidu scene?

 

Boris Liješević:  Suočavanje  sa prošlošću obično pripada drugoj generaciji. Generacija koja je učestvovala u ratovima se ne suočava nikada. Oni su obično tvrdi u svojim stavovima  i nikada se neće izliječiti od onoga sto je Hugo Klajn zvao partizanskom neurozom sto će kasniji analitičari nazvati PTSD.  Sledeća generacija se suočava sa prošlošću i nosi teret.  Kroz razne predstave se bavim time jer je to sačekalo moju generaciju. Predstava koju sam radio poslije Upotrebe čoveka je Čitač Bernharda Šlinka. U toj predstavi se kaže – DA, moguće je suočiti se sa zločinačkom prošlošću ali treba čitati, obrazovati se, interesovati se za drugu stranu… treba raditi na tome da bi postalo moguće.  To nije lako. Treba se opismeniti. Napraviti veliki korak od nepismenosti ka pismenosti i prosvećenosti. To nije samo stvar savjesti nego i obrazovanja, civilizovanosti.

 

U nekoliko scena likovi pozivaju na individualnu i kolektivnu odgovornost. Kolika je krivica pojedinca koji se plaši da progovori?

 

Boris Liješević: Pojedinac koji se plaši da progovori…hmmm dobra fora… zvuči kao okidač da mi  hrabri koji uvijek govorimo, pa i po cijenu života, izručimo sav svoj bijes. Šalim se malo, ne zamjerite. Ali ko od nas uopšte išta govori? I ko smo mi da nekome određujemo krivicu? I da sudimo o ljudima koji govore ili ne govore. Bergman u filmu Fani i Aleksander kaže da ljude treba prvo razumjeti da bi o njima mogli loše da govorimo.

 

Nad protagonistkinjom Verom Kroner se vrši represija u svakom režimu i pod izgovorom svake ideologije. Znači li to da se na svetu naprosto ne može živeti u miru? Da li Verinu nesrećnu sudbinu vezujete, između ostalog, i za njen rodni identitet? 

 

Boris Liješević: Zbog rodnog identiteta je prije nepunih 7 decenija gotovo istrebljen jedan narod. 6 miliona ljudi. Rodni identitet je sudbina. Ali u pravu ste, poslije rata Vera opet strada.

Sada ne više zbog rodnog identiteta nego zato sto je ostala u logoru. Nije izašla iz njega. Ne može da se oslobodi slika koje joj se u snu vraćaju, ne može da se oslobodi ni natpisa Feldhure a ni duboko usađenog instinkta da seksom sebi spašava život. Vera je žena koje svi hoće da se dočepaju, da zariju zube u njeno meso, odgrizu komad, odnesu… Svi u Veri vide samo tijelo koje se može upotrebiti i u ratu i u miru.

Žena na koju vreba ljudska pohota a ona je svuda ista. U svakom režimu. Pohota se nigdje ne razlikuje. I nema granica. A ona je često uzrok  svih drugih zala.