e
Bilten trećeg i četvrtog dana Joakimfesta 10-11.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

U nastavku možete pročitati intervju sa Filipom Grujićem, autorom romana „Bludni dani kuratog Džonija“.

Razgovor vodila Isidora Milosavljević.

Voleo bih da čujem Džonija na što više jezika

 

Džonija doživljavam kao narcisoidnog mitomana u potrazi za identitetom. Ko je, međutim, za tebe Džoni? Koliko sebe prepoznaješ u njemu, koliko je on reprezent generacije kojoj pripadaš, a koliko žanrovskog nasleđa coming-of-age senzibiliteta?

 

F.G: Džoni je bez dileme roman nastao na jednom romantičarskom nasleđu, coming-of-age priča, bildungs roman, nazovimo ga kako god. Srž je, kao i kod svih romana sličnog kova, potraga za ljubavi, samopotvrdama, razbijanju iluzija. Smešno mi je sada da pričamo o Džoniju kao o reprezentu generacije, kada se sećam da sam se svojski trudio da mu dam sve odlike nekih pređašnjih generacija – pominju se šeširi, vozovi, nigde se ne pominju telefoni, društvene mreže – ali možda je to upravo nešto generacijski, kako dečaci zamišljaju da su svi ti selindžerovski, fanteovski, dikensovski junaci izgledali i kako su se ponašali. Sa ove distance znam – Džoni ima nešto nostalgično u sebi, nešto neuhvatljivo, tragalački. Mislim da je upravo i u tome srž Džonija – u konstantnom traganju, u dečačkom bezobrazluku, u jednoj neuhvatljivoj želji da se nešto nezaboravno desi. U tome je, izgleda, nekad i tragika.

 

Napisao si roman koji je dramatizovao Dimitrije Kokanov. Kao pisac i dramaturg kakav odnos imaš prema Kokanovljevoj dramatizaciji?  Da li si imao uvid u njegov rad i dramu koja nastaje od tvog romana? Da li si uopšte na neki način učestvovao u procesu?

 

F.G: Mislim da je rediteljsko-dramaturški tandem Tomić-Kokanov jedan opasan dvojac koji će samo da raste, iako su trenutno zaista na jednom zavidnom nivou. Izuzetno sam zadovoljan kako su se ophodili prema mom romanu, vidi se da su voleli materijal na kojem su radili i što mi je najvažnije, nisu pokušali od Džonija da naprave neki didaktički komad. Nisam se mešao u njihov rad, verovao sam im celim bićem i kad sam dobio prvu verziju dramatizacije iskreno sam se smejao. Rekao sam Mejdžoru – jebote Luka – ovo je bolje od romana. Luka mi je rekao da se slaže. Onda sam se malo smorio – zar je roman loš? Kad sam pogledao predstavu, a pogledao sam je tek na premijeri jer sam pre toga bio u Sarajevu, potvrdilo mi se ono što sam i mislio – nikom drugom ne bih radije dao da rade Džonija – ceo autorski tim, na čelu sa pomenutim dvojcem, uradio je fenomenalan posao na koji sam zaista ponosan i na kojem sam zahvalan.

 

Uprkos tome što živimo u doba političke korektnosti, tvoji likovi to nisu, šta više, vrlo su nekorektni – i društveno i politički, a to osim komičkog efekta stvara i realističku uverljivost. Na koji način misliš da je moguće balansirati između nekorektnosti, realnosti i dobrog ukusa? Koji je tvoj stav o političkoj korektnosti? 

 

F.G: Klizava je to teritorija. S jedne strane, naravno da mislim sve najgore o političkoj korektnosti, pre svega jer je dosadna i ne pruža mogućnost za zabavu, a činjenica je, ljudi vole zabavu. Tako se stvaraju dela-pamfleti, stvaraju se podobne ličnosti za javni prostor, stvaraju se narativi koji ne dopuštaju da dobri budu loši i loši budu dobri – a u tome je ključ svega – u životu je to tako. Ne može delo da funkcioniše ako stalno moramo da se ograđujemo oko nečega. Zamisli da uvek postoje fusnote da se objasni da nekad stvaramo antiheroje i da moram u usta da im stavljam sve politički korektne floskule da bi ispunio neke kvote. U tome zaista ne želim da učestvujem. S druge strane, postoji javni prostor, televizija, drugi mediji koji dopiru do šireg auditorijuma, u kojem u intervjuima treba jasno razložiti ljudima svoje stavove. Nekad je i potrebno biti politički korektan u određenim nastupima da bi se neki viši cilj ostvario. Tad progutaš svoj ponos i izbaciš par korektnih floskula, ali znaš zbog čega to radiš. Zato što imaš cilj. U umetničkim delima cilj je ipak malo drugačiji.

S obzirom na to da imaš već nekoliko odigranih komada u Beogradu i Novom Sadu, da li si primetio razliku u tome kada na sceni čuješ svoje dramske rečenice i svoje prozne rečenice? Kako si doživeo svog junaka kada je postao dramski lik i, naročito, kakav je bio osećaj čuti Džonija na mađarskom?

 

F.G: Primetio sam da mi lakše pada da čujem svoje prozne rečenice, zato što se u meni lome dve škole mišljenja – da li je dramski tekst literarno delo ili postoji jedino ukoliko se otelotvori na sceni? Znaš, kad napišem roman, to je to. Zna se šta je na sceni, oni izgovaraju nešto što postoji u svojim koricama, što ima ime i prezime autora, što se kupi u knjižari i uzima iz biblioteke. Kad predstava nastaje po drami, osećam se odgovornim za ceo produkt – šta ako moje dramsko delo ne korespondira na bini? Šta ako su rečenice pisane da bi se izgovorile zapravo ništa drugo do nabacanih slova koji kad se izgovore postaju isprazne? Stres je to, kažem ti. Što se tiče Džonija na mađarskom – za mene je mađarski uvek bio jedna slatka misterija. Čudan jezik, zaista, veoma uzbudljiv. Voleo bih da čujem Džonija na što više jezika. Ipak je on svetski putnik.