e
Bilten petog dana Joakimfesta 12.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

Intervju sa Ninom Plavanjac, autorkom drame za predstavu Samo glas, vodio je Bojan Tasić.

Glasom protiv otuđenosti

 

Ostati kući, tamo je sigurno. No, da li smo sigurni od samih sebe? Da li su ljudi prešli granicu otuđenosti?

 

NINA: Mislim da je otuđenost, uz zlo, bolest utkana među ljude od početka vremena. Jedan od najjačih poriva za stvaranjem umetnosti je potreba da se pobegne od samoće i izrazi glas koji je inače nem. Umetnost kojoj se divimo i u kojoj pronalazimo utehu i kratkotrajni osećaj pripadnosti, je takva upravo jer su je pravili usamljeni, otuđeni ljudi, za druge usamljene, otuđene ljude – što smo zapravo svi mi. Lepota je u iskri, kada u delu osobe od koje te dele vekovi i hiljade kilometara – pronađeš identifikaciju sa najranjenijim delom sebe.

Akcenat na parakomunikaciji i podražavanje jednog banalnog, nametnutog narativa i virtuelne stvarnosti je samo potcrtavanje te otuđenosti i njeno najnovije ruho, ali mislim da ona nažalost nije ništa novo u našem iskustvu. Ne, nismo sigurni sami od sebe, ako sami sebi nismo prijatelji. Moramo se vežbati u prijateljstvu, u ogoljenju i ranjivosti, prvo prema sebi samima, a onda i prema sebi sličnima.

 

Da li si prilagođavala tekst rediteljskom konceptu? Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa Nećakom, ali i celom ekipom predstave?

 

NINA: Od početka naše saradnje, koja se sad već proteže na nekoliko projekata, Nećak i ja imamo „ja okom – ti skokom“ zajedništvo i vrlo slobodno razmenjujemo sve ideje i diskutujemo o njima. Držimo jedno drugo upućeno u svaku fazu svog dela posla i konsultujemo se pri svakoj odluci, tako da kada ja završim poslednju ruku teksta nekoliko meseci pred početak proba, nema potrebe za prilagođavanjem i menjanjem.

Isto to iskustvo imam i sa celom ekipom predstave, što je takođe i meni najdraži deo rada u pozorištu – svaki član ovog projekta je u njega doneo nešto izrazito intimno, a zajedno smo se sklopili u nešto što prevazilazi moj tekst, i zahteva celu grupu kreativnih i posvećenih kolega.

 

Muzički teatar je specifičan, ko su tvoji uzori, ako ih imaš? Da li je kroz ovakav vid teatra pogodnije iskazati unutrašnje emocije likova?

 

NINA: Ja ne umem da igram i ne umem da pevam, ali oba radim vrlo često, a posebno kad u sebi nešto snažno osećam. Isto tako, kad pišem postoje momenti u kojima znam da mojim likovima treba song, ili da im treba pokret. Interesantno je što muzički teatar svoju moć može da iskoristi i iz kontre, maskirajući prave emocije likova. A može da predstavi i spoj više potpuno suprotstavljenih emocija, onako kako ih čovek inače i oseća. Moj najveći uzor, Bob Fosi, je majstor toga. Muzički teatar svakako nudi neverovatan potencijal za istraživanje emocija, ali mora da se koristi promišljeno, da taj potencijal ne bi bio protraćen na patetiku ili potcrtavanje.

Svi smo u nekoj vrsti (paukove) mreže, i svima nam nad glavom vreba „tarantula“ koja će nam odgristi glavu, da li su predatori prisutniji nego ranije ili smo tek sada zapravo „podigli glas“ o njima?

 

NINA: Kao što sam već rekla, mislim da je, poput otuđenosti, zlo neraskidivo utkano među ljude, kao i slabost, a slabost je osnova svakog predatora. Oni su oduvek tu, oni su ti koji često pišu istoriju. Mada umem da zvučim kao pesimista zbog takvog razmišljanja, ja to zaista nisam i ako u nešto verujem, verujem u borbu i u otpor.Presrećna sam zbog sve većeg broja glasova koji se bune, ali tek smo na samom početku borbe i ne smemo to da zaboravimo.

 

U Narodnom pozorištu Sombor najavljena je predstava po tvom diplomskom dramskom tekstu „Iz jezera čovek mi je napunio grudi snom“, u saradnji sa rediteljem Marijanom Nećakom (koji je režirao i „Samo glas“) ; da li je u pitanju neka klasična forma ili se i u njoj poigravaš sa stilom i žanrom? Kakvi su generalno tvoji afiniteti kada pišeš?

 

NINA: Trudim se da moj pristup pisanju bude onakav kakav je bio kada sam kao šesnaestogodišnjakinja odlučila da upišem dramaturgiju. Tada sam neumorno upijala svaku predstavu, film i knjigu do koje sam mogla da dođem. Više od svega sam želela da učim od svojih idola, i tu se ništa nije promenilo, mene učenje i dalje uzbuđuje i usrećuje. Ali morala sam da, kada uzmem da pišem, u tom trenutku zaboravim na sva pravila koja sam naučila, a da u isto vreme ne zaboravim kako su sva ta velika dela i ljudi učinili da se osećam.

I tada i sada, bitno mi je da sve što osećam u sebi stavim na papir, a ono što osećam su boje, muzika, fragmenti iracionalnih osećanja. Ja to niti umem da smestim u određeni stil i žanr, niti želim, i prisutno je u svakom mom dosadašnjem tekstu, pa i u mojoj diplomskoj drami, a pretpostavljam da će ostati prisutno i u svakom narednom. To ne znači da su mi tekstovi postdramski, naprotiv, mislim da će najveća vrednost dramaturgije, makar moje dramaturgije, uvek biti slojevito izgrađen lik i iskrena priča. Ali dok sam u procesu pisanja, ne želim ni da se zapitam koji je to stil, ili žanr. Hoću da pišem jer volim svoj posao, ludo se provodim dok ga radim i nikad ne bih izabrala nijedan drugi. A ako se organskim, prirodnim putem, bez ikakvih mojih pretenzija, potrefi da tekst štiklira polja određenog stila i žanra, potrefilo se.