e
Bilten šestog dana Joakimfesta 13.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

U nastavku možete pročitati intervju sa rediteljkom Matejom Kokol i dramskom spisateljicom Tjašom MIslej, autorkama predstave Naš magacin.

Razgovor vodila Divna Stojanov

Prevod sa slovenačkog i engleskog: Nela Bebler

Čiji magacin? Naš magacin!

 

Kada se u pozorištu postavlja društveno i političko-angažovani tekst i kada se teatar generalno bavi promišljanjem sistema i ideologije u kojem živimo, postavlja se pitanje da li pozorište može da utiče na društvenu realnost i koje su granice njegovog dometa?

 

MATEJA KOKOL: Verujem da pozorište može da otvori um, čula, snove, maštu i osećanja u vezi sa nekom temom i da je kasnije na publici i na čoveku samom, da ovo prihvati ili ne i da odluče šta će učiniti, ona ili on, sa tim što predstava nudi. Ja sam ušla u svet pozorišta, jer sam idealistički čvrsto verovala da teatar može da menja svet. Rekla bih da su se stvari malo promenile. Sada verujem da teatar gledaocu može da ponudi teren za promenu. Sitne odluke mogu da vode ka krupnim promenama. I da su granice tog cilja istovetne granicama senzibiliteta otvorenog uma, čula, snova, imaginacije i gledaočevih emocija. Zadatak pozorišta je da razvije tu senzibilnost, misli i osećanja koji mogu da vode ka promenama.I tako, posledično, mi pomeramo i širimo te granice svakom novom predstavom. Smatram da pozorište po sebi, ima tu moć da nas pripremi za otvaranje vidika i prijemčivost za promene, probleme i emocije. Ponekad sama katarza kroz bes, smeh, plač, može da nam pomogne da razbistrimo misli, osećanja i izoštrimo čula, kako bismo počeli iz početka. Dakle, moguće je da pozorište po sebi, priprema prostor za promenu, kasnije i u stvarnom životu.

 

Dok se dramski tekst završava jasnom naznakom da junakinje ostaju da rade u skladištu i da je, kako je Mark Fišer rekao, lakše zamisliti kraj sveta, nego kraj kapitalizma, predstava se završava buntovničkim izlaskom radnica sa scene i natpisom: Nećemo se vratiti dok ne popravite radne uslove. Kako i zašto je došlo do ove radikalna promene na sceni u odnosu na tekst?

 

MATEJA KOKOL: Svaka promena počinje u vama samima. Ja čvrsto verujem da je pozorište mesto i mašte i snova gde je sve moguće – čak i srećni završeci. Tako da u mom svetu uvek ima vere u bolju budućnost i srećan kraj. Dopada mi se da moja publika tokom izvođenja može da doživi, oseti, misli i posebno sanja i zamišlja,bolju budućnost, čak i kada je to teško. Ja još uvek čvrsto verujem u dobro u ljudskom umu i srcu i da ti snovi i nade mogu da motivišu nas kao društvo u celini. Nama su potrebne ove dobre priče, priče sa srećnim krajem. Ako neko to može, možda i moja druga verzija isto to može. I mislim da ponekad moramo da se podsetimo na to, ili barem da moramo da imamo priliku da sanjamo da postoji bolje mesto, da možemo da menjamo i da pozorište kao takvo može da ponudi barem pretpostavku bolje budućnosti. Zar pozorište nije savršeno mesto za to? Ovo nam daje, ili bar meni daje, moć i motivaciju u ovom haotičnom životu. I kada se osvrnem oko sebe, vidim da ljudi pre svega, gube motivaciju i nadu i svoje snove. I pošto sam idealista, još uvek verujem da motivišem ljude i da im nudim nadu i snove o boljoj budućnosti i promenama.

 

Za vreme pauze junakinje se često igraju zamišljajući da su gošće nekog talent, ili talk šoa. Ako je polje igre u predstavi postavljeno kao mesto i vreme slobode, da li se može reći da je pozorište danas jedno veliko igralište oslobođeno od kapitalizma?

 

MATEJA KOKOL: Ako odvojim pozorište od institucije, mislim da je ono u svom izvornom obliku slobodno(oslobođeno od kapitalizma) i zato je na ovom terenu sve moguće. Ono ti daje moć da govoriš, da sagledaš budućnost, da osećaš, da se izraziš, da se igraš sa različitim perspektivama, da počneš iz početka ako si nešto zajebao, da čak dižeš iz mrtvih,oslobađaš nasilja, da preinačiš prošlost, budućnost i sadašnjost bez teških posledica. To je mesto imaginacije, gde možeš da se vraćaš i učiš na svojim greškama, a da nikoga ne povrediš.Zar to nije divno?

 

U jednoj sceni junakinje razgovaraju o Jugoslaviji i prednostima komunističkog uređenja. Šta danas predstavlja Jugoslavija savremenoj slovenačkoj omladini stasaloj u neo-liberalnom kapitalizmu?

 

TJAŠA MISLEJ: Mislim, da to veoma zavisi od vaspitanja i porodičnog miljea svakog pojedinca. U našojporodici Jugoslavija je uvek bila nešto pozitivno, povezano sa sentimentom nostalgije, solidarnosti, kolektivnog. Naročito mama ima uspomene na ta vremena i na prethodno političkouređenje. Ali znam i da postoje porodice, koje je Komunistička partija odbacivala, čak progonila. Čini mi se da je političkaorijentacija, uglavnom, određena vaspitanjem. Ali mladi, vremenom mogu i da se okrenu protiv roditelja, kada počnu samostalno da razmišljaju. Teško bih mogla da kažem šta uopšte znači Jugoslavija za današnju omladinu. U Sloveniji živi mnogo doseljenih iz republika bivše Jugoslavije, koji su raznih nacionalnosti. Neki su morali da pobegnu zbog ratova na Balkanu. Mislim, da je to pitanje jako individualno. U drami sam inače pokušala da uspostavim neku bazičnu suprotnost između jugoslovenskog socijalizma i savremenog kapitalizma, koji se iskazuje u reviziji vrednosti, a naročito iz kolektivne povezanosti u individualni egoizam, ne više kroz napredak i dobrobit društva kao celine, već kao napredak i uspeh pojedinca, kao rivalitet pojedinaca.

 

MATEJA KOKOL: Ja ne mogu da govorim u ime cele generacije mladih, ali Jugoslavija su za mene priče ljudi koji me okružuju. Ja sam u tome živela svega dve godine. 🙂 Ja volim da ih slušam. Ja volim da ih zamišljam i volim da čujem kako su ljudi bili radosni i zadovoljni. Te priče su obično pune misli o srećnom i idealnom životu koji su imali. Oni mi obično kažu – Mateja, da si ti tada stvarala, ti bi bila…Uff, negde na vrhu.:) Ne bi se mučila, kao sada. 🙂

 

Humor zauzima važno mesto u ovoj predstavi. Za mene je smeh tokom gledanja bio jednak smejanju žrtve kada bi je dželat promašio sekirom. Šta biste vi rekli, čemu se zapravo smejemo kad gledamo Naš magacin?

 

TJAŠA MISLEJ: Osnovna situacija u drami je bizarna, možda čak tragikomična. Verujem, da ukazuje na neku sputanost savremenog čoveka, u kojoj može da se prepozna svaki gledalac. Dok sam pisala, pretpostavljala sam da gledam izugla gledaoca i pokušala sam da ga što više uključim u predstavu. Želela sam da stvorim upravo crni humor koji pominjete,taj osećaj smeha žrtve. Smejemo se sopstvenoj apsurdnoj situaciji. Svi znamo, da je naše društvo uređeno na nepravedan način. Svi znamo da je, sa neograničenim kapitalističko-privrednim razvojem i stalno sve većom potrošnjom sa druge strane, nešto veoma pogrešno. Znamo, da su prirodni resursi ograničeni, da neoliberalna ekonomija previše utiče na klimatske promene, što će nas, dugoročno gledano, uništiti, ali još uvek kao društvo ništa ne menjamo. Smejemo se ljudskoj gluposti, ljudskoj pohlepi, ljudskoj žudnji za uspehom, potrebi za ljubavlju, smejemo se sopstvenoj nemoći.

 

Komad tematizuje mnoge probleme žena u savremenom društvu, pitanje majčinstva, rođenje kćerke u patrijarhalnoj zajednici, nesuglasice između starije i mlađe generacije žena u porodici. Na koje načine se ovi problemi mogu savladati? Da li je rešenje u razumevanju i podršci unutar malih kolektiva kakav čine radnice skladišta?

 

TJAŠA MISLEJ: U komadu sam se odlučila za samo ženske glavne likove jednostavno zbog činjenice, da u našim prodavnicama i hipermarketima većinom rade žene. To sigurno nije slučajno. Ta radna mesta su među najslabije plaćenim, a istovremeno veoma naporna i podrazumevaju rad u smenama, rad vikendima, prekovremeno itd. U Sloveniji smo tek nedavno dobili zakon, koji zabranjuje rad nedeljom, većine prodavnica. Zanimljivo je bilo pratiti javne diskusije, kako su veliki trgovački lanci bili protiv toga i kako su pretili otpuštanjem. Tvrdili su, da će radnici tim samo izgubiti, da će i kupci biti na gubitku, a potom, ništa od toga se nije desilo. Prodavnice su nedeljom zatvorene i prodavci imaju bar taj dan garantovano slobodan. Da, slažem se sa vama, da bi i kao zajednica i u porodici, a i šire u društvu, morali da tražimo međusobno razumevanje, jedinstvo i podršku.

 

Kako znamo da su najčešće muškarci na pozicijama moći zanimljiva je odluka da lik menadžerke hiper-marketa, gospođa Grebovič, bude ženskog pola. Šta mislite da je ovo izbegavanje stereotipa donelo predstavi?

 

TJAŠA MISLEJ: Poslovođa, gospođa Grebovič,stvarno je na vodećoj poziciji i na sve moguće načine pritiska svoje podređene, a istovremeno je i sama deo velike mašinerije i zarobljena u hijerarhiji korporacije. Nad njom je još neko, koji ima još više moći. I na gospođu Grebovič se vrše pritisci i ona je poput radnica, u stvari, neispunjeno biće, koje je svoju potrebu za ljubavlju zamenilo dokazivanjem na poslu.