e
Bilten sedmog dana Joakimfesta 14.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

Razgovor sa upravnikom Narodnog pozorišta iz Bitolja, Ivanom Jelčićem i rediteljem predstave „I konje ubijaju zar ne“ vodila Branislava Ilić

Pozorište je terapija i lek

 

Onlajn premijera predstave I konje ubijaju zar ne, je bila u decembru prošle godine, dok je premijera sa publikom bila pre dve nedelje. Pre onlajn premijere niste radili osam meseci. Kako u takvim okolnostima „voditi“ jednu pozorišnu kuću i ima li straha od gubitka publike?

 

Ivan Jerčić: Tako je. Mi smo stali sa pripremama na samo nedelju dana pre premijere kad je bila proglašena pandemija na svetskom nivou. I imali smo pauzu sve do oktobra kad smo počeli da radimo na novoj, što se tiče brojnosti ekipe, manjoj predstavi. Dogodilo nam se da se dobar deo ekipe zarazio i onda smo i taj proces prekinuli posle samo tri nedelje, tako da je online premijera bila na kraju godine posle desetak dana proba u decembru. Tada smo i snimili predstavu. Što se tiče okolnosti, na početku sam bio optimista da će sve jako brzo da završi i da se vratimo nazad u pozorište, ali onda je svet stao. Bilo je dana kada u pozorištu nije ni pošta dolazila, niti se iko javljao. Svi planovi su propali i polako smo počeli da se spremamo za neizvesnost koju donosi budućnost i koju je na neki način najavila propala 2020-ta. Ne znam šta je bilo jače. Dali strah od gubitka publike ili strah i neizvesnost od toga kako ćemo se vratiti nazad. U pozorištu u Bitoli su ljudi bili naviknuti da dosta rade, tako da je to donelo dodatne frustracije. Na moje ogromno zadovoljstvo imao sam i imam veliku podršku u ansamblu, tako da je slika u 2021 znatno koloritnija. Iza nas su  četiri premijere, planiramo još tri do kraja 2021. Publika polako ispunjava salu, koja kod nas po protokolima može da primi 30 % ili oko 130 gledalaca. Pozorište nam je postalo terapija i lek.

 

U poslednjih nekoliko godina ovo je treća predstava rađena po čuvenom komadu Horasa Mekoja. Miloš Lolić je režirao predstavu u Beču, a nedavno je i Kokan Mladenović po autorskoj dramatizaciji Maje Pelević, radio predstavu u Podgorici. Kako ste se odlučili za ovaj naslov? Čiji je to predlog bio?

 

Ivan Jerčić: I u HNK Zagreb je postavljena dramatizacija romana, ali pre nekih 12, 13 godina… tako da nije slučajna ta sila koja nas balkance stalno iznova uvlači u taj krug i vrtlog i ako mogu tako da kažem, potreba da, kako se kaže u romanu, vidimo nesreću na licima drugih, kako bi mi bili malo srećniji i zadovoljniji. Ovde svakako veliku ulogu igra i činjenica da se roman smatra kao svojevrsna najava svih ovih silnih rijaliti programa koje svakodnevno gutamo, da bi na neki način iz neke voajerske pozicije zaboravili na naše probleme ili bolje rečeno na uzroke tih problema. Nažalost balkansko blato i govna u kojima smo zagazili se teško skidaju sa naših cipela… Tu negde su i razlozi zbog kojih smo se odlučili da radimo na ovom materijalu.  Da probamo da napravimo predstavu o našoj generaciji. Naša sudbina je na neki način  determinirana postupcima naših roditelja, kao što i nama sada fali odlučnosti da to blato i govna izbrišemo sa naših cipela i omogućimo sledećim generacijama da imaju čistiji put.  Predlog da radimo na romanu je bio Martinov u dogovoru sa umetničkom direktorkom Ilinom Čorevskom.Ja se sa Martinom poznajem ceo život i radili smo pozorište još u srednjoškolskim danima, na našim počecima,  tako da sam oberučke prihvatio njegov predlog.

 

Kakvi su vam planovi za ovu sezonu? Da li je uopšte moguće planirati repertor u ovim okolnostima?

 

Ivan Jerčić: Kao što sam pomenuo, čeka nas još nekoliko premijera do kraja ove godine. Planiramo repertoar i vraćanje u život nekih naslova koje nismo dugo igrali, putujemo na nekoliko festivala do kraja 2021, a za 2022 imamo jako ambiciozne planove. Ne bih previše otkrivao, jer konkursi su u toku, pa nije ništa definitivno.

 

Koliko često rediteljke rade predstave u vašem pozorištu?

 

Ivan Jerčić: Bitolj je oduvek predstavljao ulazna vrata u Makedonsko pozorište za mnoge kvalitetne reditelje, kako domaće, tako i iz regiona ali što se tiče rediteljki, ne tako često. U toku mog mandata radila je samo jedna rediteljka. Pregovarao sam sa dosta rediteljki, ali nažalost pandemija nas je blokirala i neki od pregovora su propali, i de fakto su ove dve godine bile i još uvek su kompromis na neki način. Ali zato mogu da se pohvalim da je ženski deo ansambla, po mom ubeđenju, jači i konstantiji i zato su jaki ženski likovi, zaštitni znak našeg repertoara.

 

Ideja “bratstva i jedinstva” nema rok trajanja

 

Rekli ste da je ova predstava na određeni način autobiografska, ali i generacijska. Da se bavi osećanjem generacije u začaranom krugu. Mislim da se mnoge generacije 70-tih sa ovog nekad jugoslovenskog prostora tako osećaju. Mislite li da taj nesalomivi točak kači, dotiče i nove,mlade generacije ili oni žive i rade bez tih nasleđenih stega?

 

Martin Kočovski: Siguran sam da će predstavu razumeti i mlade generacije, na isti način na koji  su mladi učesnici u ekipi razumeli teme koje obrađujemo u predstavi. Te teme nemaju pripadnost, generacijsku, državnu, one nemaju granice. Ideje: „bratstvo i jedinstvo“ i „Liberté, égalité, fraternité“ nemaju rok trajanja.