e
Bilten osmog dana Joakimfesta 15.10.2021. možete preuzeti OVDE.

 

Intervju sa glumcem predstave Ako dugo gledaš u ponor, Rifatom Rifatovićem, vodio Zoran Mišić

Zlo je uvek i svuda isto

 

Predstava je rađena po motivima romana Enesa Halilovića. Zasnovana je na istinitim događajima iz Novog Pazara.

 

R.R: Predstava „Ako dugo gledaš u ponor” je nastala po istoimenom romanu koji je govorio o dešavanjima u Pazaru 90-ih. Autor romana je probleme prestavio tačno surovim kakvi jesu, bez ikakvog ulepšavanja i pakovanja u lepu foliju. Problemi se nisu u mnogome promenili ni danas, kao što nisu bili „lepši” ni pre romana. Siromaštvo je oduvek isto (iz pozicije problema). Silovanje je oduvek ogavno. „Uslovljenost na hleb” i zvuči i izgleda strašno oduvek i izgledaće zauvek.

 

Roman je adaptiran, koliko je u njemu „ostalo” autentične Halilovićeve priče a koliko je do Pakovićevog rediteljskog postupka?

 

R.R: Zlatko je na samom početku procesa rekao da „ko hoće da čita roman, neka ga uzme da ga pročita”, tako smo krenuli u zajedničku dramatizaciju romana i iz njega izvukli probleme kojima ćemo se baviti u pozorišnom komadu. Koliko je uzeto od romana a koliko je ostalo, bih rado ostavio publici da pogleda predstavu i pročita roman pa da proceni.

 

Rad sa rediteljem Pakovićem je uvek specifičan?

 

R.R: Odmah nakon premijere sam rekao da „svim kolegama želim da im se u životu desi rad sa Zlatkom”, pre svega iz razloga što Zlatko „voli” glumce, ne uskraćuje im lične uglove posmatranja i odnosa prema problemima, staje uz glumca i razume ga, i ono što je moj najvažniji utisak, bavi se jačanjem zajedništva u ansamblu, i na tome sam mu posebno zahvalan.

 

Sam reditelj Paković je izjavio u jednom intervjuu da je u romanu Halilović „lokalni problem predstavio kao globalni fenomen”. Na koji način?

 

R.R: Vidim to tako kako je Zlatko i rekao. Zlo je isto kod nas kao u Australiji, negde u Africi, Japanu, Rusiji ili Americi. Svuda se na silovanje gleda kao na strašnu i zakonski kažnjivu stvar, ili na „ucenjivanje na hleb, te zloupotrebu siromaštva”, kao na situaciju koju valja rešavati na svim nivoima, pa i kroz pozorište, radi podizanja svesti i direktnog i jasnog osuđivanja.

 

Za ulogu Lisa ste dobili Sterijinu nagradu i „Joakima“. Kako vidite taj lik?

 

R.R: Ne volim da objašnjavam ljudima koga i šta igram. Više volim da to ljudi dođu i vide. Liso je neko koga možemo sretati na ulici i u životu. Liso je neko ko je kupio poziciju i status, neko ko je autoritativni vladar svega i svih koje je potčinio, neko ko je svoje komplekse sredio i uredio novcem i neko koga se ljudi realno plaše. (Ovo baš zvuči poznato i lako uporedivo sa mnogima sa i među kojima živimo).

 

U jednom intervjuu ste istakli da „usud nije samo siromaštvo” već i duhovna, fizička i socijalna uskraćenost…

 

R.R: I fizička i socijalna uskraćenost su siromaštvo. Iz moje perspektive, ovo je posebno bitno za sve nas na Balkanu. Kad shvatimo da smo jedni drugima bitniji i bliži po svemu, od svih ostalih. Divan je primer sa početka pandemije koja nas je zadesila, kada su u pomoć pazarskim lekarima pre svih pristigle kolege baš iz Kragujevca. Kad krenemo sa tog nivoa odnosa jednih prema drugima, pa ga prenesemo na više nivoe, videćemo i pomoći sa nivoa, gde države balkanske pomažu jedne drugoj (primeri poplava od pre neku godinu). To mora da nam postane normalnost. Isti su to ljudi, pritom su prve komšije (a da ne pominjemo da smo do juče živeli i disali pod jednim pasošem). Odsustvo empatije nas ne čini duhovno, socijalno ili fizički bogatijim, a ematija prema najbližima nam svakako pomaže da se osećamo bogatim, čak i ako to nismo ili nam tako ne govore računi u bankama.

 

Po vama ova predstava inspiriše ljude i „zove ih na dobro” i da je to „njen ključ?

 

R.R: Ovo je „izvučeno” iz reakcija ljudi sa kojima se srećem nakon odigrane, tj.odgledane predstave. Ovo zvanje na dobro proizilazi iz osnovne potrebe čoveka da menja stvari na bolje, naročito kad im, kao u slučaju predstave, stvari predočite baš takvima kakve stvari jesu. Kad ih pozovete na odgovornost, kad ih pitate „šta misle” i „šta bi oni uradili”. Nije kritika samo kritike radi, nego je kritika sa onim na kraju, da svi i možemo i moramo da radimo za dobro, da bi nam Dobro Bilo i Postalo.

 

Predstave koje problematizuju pojave u društvu, posebno u lokalnoj zajednici, nose određeni rizik jer građani ne vole da se suoče sa problematičnom slikom sebe. Reditelji dođu i odu. Glumci i glumice su i u toku procesa ali i kasnije najizloženiji u zajednici u kojoj i sami žive i rade. Da li ste u tom smislu imali određenih problema u Novom Pazaru ili dilema u toku samog procesa?

 

R.R: Problema nije bilo, dilema uvek u procesu mora da bude. Naročito u komadima koji se bave problemima koje živimo svi i svuda. Divno je da svi glumci u ovom komadu igraju beskompromisno, hrabro i snažno, da ih na kraju i ne zanima ništa osim komada. Ne osuđuju nas u Pazaru (ako ste na to mislili), ponosni su i zaista se, publika koja nam dolazi u pozorište, ne stidi da nam i govore i pokazuju „koliko je njima bitno da „nas imaju”.