(О) чему (прича) позориште?

Da, o čemu priča pozorište ?
Danas. Nama.
Čemu uopšte pozorište?
Danas. Sada.
Kada se čini da narod, ta sveta masa, zna sve, jer sve važno je otkrio, još juče, još odavno, i sve je moguće otkriti, lako i jednostavno. Jedan klik, kažu danas, ma šta to značilo, kako god delovalo. Jedan klik, kao jedan život.
Sitna mreža koristi pohvatala je svu zlatnu pamet sveta, pa ni umni, nenadmašni, ironični Sokrat može, mora, treba biti – isključen. A kada isključite Sokrata, onoga što je sinonim za mudrost, ko preostaje da nam spasi svet ili bar objasni zašto naš svet mora propasti.
Nisu više potrebni mudraci, ni umetnici. Možda samo neki vašarski zabavljač, kao Hansvurst.
Čemu, dakle, pozorište?
O čemu da priča pozorište?
Čemu, uopšte priča.
Čemu onda – mi.
„Život dvočasovni“ umetnosti pozorišta ostavlja tragove, otiske u ljudskom duhu, ume da je uprkos brižljivoj profilaksi inficira idejama, mada inkubacija traje ponekad dugo.
Tako kaže Mejerholjd.
Jedan od nas, koji je verovao da teatar – mora biti poslednji čin razuma, jer pozorište je oduvek bilo mesto na kojem se preispituju preovlađujuće društvene norme. Pokušava ono i danas, ali je Agora pusta i nema.
Svi ćute, kao da svi spavaju.
Anestezija društva i pozorištu oduzima osmeh otpora i reč pobune. Ali, tragovi postoje i oni, jedva uočljivi, prikriveni žitkim blatom, vode do skrivenih mesta gde snaga umetničkog izraza ne pristaje na kompromis. Nego govori, drži čas, pa šta bude, šta nam sudbina odredi, šta se bogovima svidi...
Sve predstave na repertoaru Joakimfesta 2024. godine – govore glasno, bez stida, bez straha, pričaju priču – ponekad mučnu i tužnu, gorku i ironičnu, opterećenu tradicijom, kojom nas podsećaju, ali nas i drže budnim, spremnim – u ovom svetu čije nam tlo izmiče pred nogama.
Trebalo bi onda da na početku stoji zapitanost zašto ovo radimo, a to je pitanje koje postavljaju i autori predstave Atau-kere (što označava: piće koje osoba pije poslednji put pre smrti) iz Regionalnog dramskog pozorišta Karagande, Kazahstan. O uzurpiranosti snova, želja i strasti, o ukradenom životu i nametnutim pravilima igre govori komad Under Construction, Teatra „Glej“ iz Ljubljane u Sloveniji. Ispravnu stranu u problematičnom istorijskom vremenu, kad propadaju svetovi i ljudi postaju vuci, određuje duboko usađeno osećanje pravde i ljudskosti, a njime se može podičiti glavna junakinja komada Žena himna realizovanog u produkciji Gradskog kazališta Pula, Hrvatskog narodnog kazališta Mostar i Udruženja „Intermezzo”, Sarajevo. O apsurdnom životu decenijama nam priča Ežen Jonesko, a scensko/jezički osobenim uprizorenjem, podsećaju nas na to glumci predstave Ćelava pevačica u produkciji Kulturnog centra iz Tivta. Na dug prema valjanoj literaturi, ali i prema generaciji naših očeva, čije su iluzije o pravednom, solidarnom, boljem svetu, nestale u neprohodnoj močvari totalitarnog i autističnog jednopartijskog sistema, podseća nas predstava Očevi i oci u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, dok glib savremenosti, a pre svega nespremnost pojedinca da se suoči sa vlastitim demonima, kritički analizira vlastitu društvenu poziciju i iskreno preispita životne prioritete, prikazuje predstava Gidionov čvor, Beogradskog dramskog pozorišta.
Eto, tema, bez odgovora – zašto živimo, zašto tako živimo, zašto pristajemo, trpimo, patimo, zašto ništa ne preduzimamo, zašto ne popravljamo sebe, pa, naravno, i svet oko nas, zašto nismo hrabri u poslednjem času, kad sve je izgubljeno, zašto nismo dosledni...
Hiljadu zašto?
To pita pozorište danas u Kragujevcu.
O tome priča pozorište. Sada.
Verujem.
da ima ko da vidi i sluša,
da bi sutra – bilo
sutra...