12

12.10. / 17 i 20:30 / Knjaževsko-srpski teatar

predstava se igra kamerno

Produkcija: Narodno pozorište Niš / Srbija

Trajanje: 90 minuta

Fotografija: Nikola Milosavljević U predstavi se izvode numere Šabana Šaulića.

O predstavi:

Tri dana u jednoj seoskoj kafani. Ekipa drugara kojima je idol Šaban Šaulić. Jedna devojka, jedna majka, jedna sestra i još malo familije. Jedan čuvar krava bez krava i još jedan koji je glavni negativac u selu. Tu su svojim poslom. Nisu se svojim herojskim delima niti značajnim mislima kvalifikovali za junake drame. Ne pripadaju konvencionalnom građanskom pozorištu. Ni oni, ni muzika koju vole, ni snovi koje neki od njih možda nisu ni imali. San o zavičaju je zapravo podnaslov drame Svrati reče čovek Ivana Velisavljevića. Podnaslov je postao naslov naše predstave San o zavičaju, ne samo zato što sa malo reči obuhvata niz univerzalno prepoznatljivih emocija i što su u ovoj sintagmi blatnjave ulice zavičaja obasjane varljivim svetlom nostalgije (a znamo da je san o zavičaju uvek veći i lepši od zavičaja samog) već i zato što nas je, ne samo formalno, vrlo eksplicitno usmerio na sve ono što je pod i ispod, kroz onaj mali suterenski prozor koji je pisac drame otvorio. Konstantin Kol Vitas, povratnik iz Itake u državi Njujork, ugledavši svoj odraz u oknu prozora video je da lice koje je nazirao u staklu nije bilo njegovo, „već lice mršavog čoveka sitnih očiju, sveže obrijanog, čoveka pored kog bih prošao na ulici trudeći se da ga ne očešem ramenom“. Svi likovi Sna o zavičaju su oni pored kojih bismo prošli na ulici trudeći se da ih ne očešemo ramenom. I oni nemaju nikakav problem sa tim. Čak, za razliku od Konstantina Vitasa, ni svest o tome. Konstantin, onaj od njih koji je najdalje stigao, do Itake u Americi i odatle nazad u svoju Itaku, vratio se bez uzbudljivih priča o nimfama, kiklopima i čudovištima, vratio se u zavičaj noseći sa sobom san o tom zavičaju. Od Itake do Itake, u potrazi za identitetom, poreklom i smislom. Ovi ostali, koji se nisu iz svog sela makli, i bez čitanja Homera znaju da put iz Itake vodi nazad u Itaku, i da krug počinje tamo gde se i zatvara. Kontempliraju o prolaznosti života kroz pesme svog idola. Nisu ni bolji ni lepši nego što jesu, niti pokušavaju to da budu. Život ih nije štedeo iako se ne može reći da su bogzna šta u životu radili. Većina ih je sakata, ali to nije nešto čega bi se stideli. Onakvi su kakvi su. Čak i kad postanu junaci drame. Sudbina svakog od njih stane u neku pesmu Šabana Šaulića. Osim ako te pesme nisu nastale po njihovim životima. Tamo gde ništa nije moguće, sve je moguće. Ima jedno selo i u njemu jedna ekipa drugara kojima je idol Šaban Šaulić. I njihova bol, i njihova tuga i radost i ljubav, iskreniji su od emocija koje uglačano konvencionalno pozorište može da podnese. Autorska ekipa predstave  

REČ AUTORA

Od trenutka kada sam napisao San o zavičaju mnogo toga na čemu se taj komad zasniva smrt je odnela: mnoge američke snove, neka srpska sela, pa i samog Šabana Šaulića, kralja narodne muzike. Šaban Šaulić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, što je u vreme kada se odigrava radnja ovog komada bilo nezamislivo. Čak je u našim pozorištima postalo uobičajeno istraživanje sela, malih gradova i uticaja narodne muzike, mada su krležijanska dramaturgija, uticaj alternativnih i andergraund pokreta na teme i likove, kao i vizuelno nasleđe ekspresionizma u režiji – što su sve uticaji na moj komad – ostali, nažalost, retki. Zato danas kada gledam San o zavičaju oživljen u pozorištu, on dobija sasvim drugačije značenje. Pitanja sela, povratka u zavičaj i invalidnosti postala su još teža i aktuelnija u zemlji visoke stope smrtnosti, čije stanovništvo stari i iseljava se (kao i u drugim zemljama Istočne Evrope i bivše Jugoslavije). Želja za nasiljem i kolonizacija svesti pod uticajem američke imperije postali su ogroman izvor unutrašnjih nemira, koji su do nas došli skoro u doslovnom obliku. Patos dramatične muzike Šabana Šaulića sada mi zvuči manje kao kontrapunkt – elegična pesma u trenutku farsičnog raspada, pre svega glavnog junaka Konstantina Vitasa i njegovih snova i zabluda – a više kao rekvijem koji jednoj civilizaciji peva glas veći od života, ali ovaj put s one strane neba. Košmar iz kog se još uvek moglo probuditi pretvorio se u noćnu moru u stvarnosti. Šta tu pozorište uopšte može, i zašto nam treba, nisam više siguran, ali raduje me da se baš tu okupljamo povodom mog teksta ne bismo li svi zajedno potražili odgovor. Ivan Velisavljević