e

Jugoslavija, moja otadžbina

Po romanu Gorana Vojnovića "Jugoslavija, moja dežela"

09

oktobar

9.10 / 20:00 / Knjaževsko-srpski teatar

Produkcija: Pozorište Prijedor, Gledališče Koper (Teatro Capodistria), i Fondacija „Fridrih Ebert Stiftung“ 

Trajanje: 120 minuta

Fotografija: Igor Motl

Reč reditelja:

oman Jugoslavija, moja dežela/Jugoslavija, moja otadžbina Gorana Vojnovića obrađuje temu internalizovane traume kod sina koji nakon 16 godina otkriva da mu je otac ipak živ, ali i da je za njim raspisana poternica Haškog tribunala, i u njemu se zapravo krije taj poznati, i danas gotovo arhetipski, dramski zaplet. U dramatizaciji romana pošli smo upravo od tog arhetipa, ali smo ga obradili u fragmentarnoj dramaturgiji u kojoj se dječije uspomene razbijene na komade polako povezuju u tragični mozaik. Glavni lik Vladan Borojević, kog vidimo i kao odraslog i kao jedanaestogodišnjaka, nakon jednog traumatičnog košmarnog sna kojim se predstava otvara, napušta svoju djevojku Nadju, koja otkriva da ju je lagao o svojoj prošlosti, i iz Ljubljane kreće u potragu za svojim ocem, generalom Nedeljkom, između Bosne, Slovenije, Srbije i Hrvatske – progonjen željom da se suoči s njim i sa istinom o ratnom zločinu u Slavoniji 1991. godine.
Odnosi očeva i sinova, te odnos sadašnjosti prema prošlosti su univerzalne teme i svjetska književnost ih je obradila na mnogo načina. Naravno da mi je milje u kojem se ova priča dešava posebno atraktivan, blizak, bolan i emotivan i da u ovoj priči prepoznajemo neke specifičnosti balkanskog mentaliteta. Kako ni mi sami i dalje očigledno ne umijemo do kraja sebi da objasnimo šta se tačno desilo i kako se mogla tako krvavo raspasti jedna zemlja koja sa ove distance djeluje kao bajka, mislim da je dobro i važno da se vraćamo pričama koje nam otvaraju nova pitanja, te daju nova gledišta na ratne sukobe na Balkanu. Folkor Jugoslavije je svakako prisutan u predstavi, tu su brojni likovi i situacije koje na duhovit i potresan način ilustruju to vrijeme, ali težište je na odnosu sina koji pokušava ponovo da uspostavi svoj identitet i oca, optuženika za ratni zločin, koga sin ponovo upoznaje, sastavljajući svojevrsnu slagalicu od sjećanja, košmarnih snova, priča i anegdota o njemu.

Marko Misirača

Kritika:

Piše Svetislav Jovanov: Jugoslavija moja dežela
U kojoj meri na ovim prostorima deca još uvek ispaštaju za prestupe roditelja, da li se identitet pojedinca gradi na osnovu ili uprkos kolektivu (naciji, porodici), da li će nas stare, nasleđene ili nametnute priče i dalje trovati, ili ćemo, ipak, uspeti da začnemo nove? O tom skupu eksplozivnih a ipak (već često) zaboravljanih pitanja govori autentičnim glasom i predstava "Jugoslavija, moja otadžbina" ("Jugoslavija moja dežela), koju je, na temelju romana slovenačkog prozaiste i reditelja Gorana Vojnovića (1980), prema dramatizaciji Ivana Velisavljevića i Aleksandra Novakovića režirao Marko Misirača, a koja je premijerno izvedena u Prijedoru, u koprodukciji tamošnjeg pozorišta i Gledališča Koper(Teatro Capodistria).
Pomenuti roman je već kultno ostvarenje jednog od najprovokativnijih autora aktuelne prozne „ex-yu“ scene, koji se proslavio već kontroverznim delom „Južnjaci napolje! („Čefurji, raus!“,2008). Okosnicu romana „Jugoslavija moja otadžbina“ predstavlja emotivna, identitetska i geografska pustolovina tridesetogodišnjeg ljubljanskog studenta Vladana Borojevića, sina oficira Nedeljka (Srbin) i Duše (Slovenka), tačnije, njegova potraga za ocem („izgubljenim“ ratnih 90-ih) na relaciji Ljubljana-Pula-Brčko-Goražde-Novi Sad.
S tim što se u skrivenom središtu potrage nalazi selo Višnjići kod Vukovara – mesto ratnog zločina nad civilima 1991. za koji je – kako se postepeno i neumitno ispostavlja – odgovoran upravo pukovnik Nedeljko Borojević, dugogodišnji begunac (od porodice, ali i od optužbe haškog tribunala.) Vojnovićev romaneskni postupak, preplićući „stanice“ Vladanove aktuelne potrage(koja uključuje bivše kolege-oficire JNA, rođake i svedoke) sa prizorima iz junakovog traumatičnog odrastanja (od idiličnog detinjstva u Puli preko izbegličkog potucanja u „oficirskom“ beogradskom hotelu Bristol i utočišta kod nacionalno ostrašćene novosadske rodbine, do konačnog smeštanja u Ljubljanu), predočava višestruko potresnu, ali i preciznu, nepotkupljivom ironijom osenčenu „duplu ekspoziciju“ vremena koje smo preživeli/preživljavamo i vremena koje još uvek nismo (čast izuzecima!) osvestili.
Dramatizacija Ivana Velisavljevića i Aleksandra Novakovića u osnovi verno preoblikuje glavne tematske linije i konfliktne tačke koje Vojnovićev junak prolazi tokom ove dvostruke potrage: od efektne slike Vladanovog dečačkog bega od samoće izbegličkog hotela posredstvom odigravanja pohoda izmišljenog pulskog kluba Patinađo prema vrhu već fiktivnog „ju“ fudbalskog prvenstva, do ubedljivih prikaza razorene i apatične sadašnjice – oličene podjednako u Medihi, dobrodušnoj svedokinji Nedeljkovog skrivanja u Brčkom, ali i u samoći novosadskog rođaka Danila, koji je ostao bez svega, osim nacionalističkih sanjarenja. Premda su dramatizatori u izvesnoj meri redukovali polifoniju romana, lišavajući se nekih efektnih epizoda Vladanovog odrastanja/“postajanja Slovencem“, kako bi ubeljivije predočili prizore i aktere junakove sadašnjice, mnogo je važnije što su, kao jedan od bitnih mogućih oslonaca za uprizorenje, dramski funkcionalno i u dovoljnoj srazmeri, osvetlili motiv „prokletih priča“ – to jest, priča o međusobnim, večno „nenaplaćenim“ računima zaraćenih strana: „Proklete su sve te priče… trebalo bi zabraniti da se pričaju, a one koji ih pričaju, treba strijeljati, jer njima truju i kasape svoju decu i unuke“, saopštava odraslom Vladanu, Emir Muzirović, očev bivši oficirski kolega iz pulskog garnizona .
Upravo ovaj motiv fantomskih, otrovnih i večno obnavljajućih priča upotrebljava reditelj Marko Misirača ne samo kao problematsku podlogu efektne, kombinacijom stilizovanih dokumenata (tv-dnevnici! Sloba!) i ironično-metaforičnih prizora uobličene radnje, već i kao svojevrsnu formalnu podlogu osnovne ideje. Naime, već sama ekspozicija, uobličena kao višeglasni iskaz samih glumaca (ne likova!) o mestu i vremenu „primanja“ pionirske marame, zadaje lekovit anti-iluzionistički ton; takav ton će omogućiti reditelju da tečnije i efektnije uvede zbivanja „opšte istorije“ u intimnu povest o Nedeljkovom rušenju sopstvene porodice. Postepeno se otkriva da ovako zadana kombinacija ironije i distance na još jedan način doprinosi željenom utisku: naime, ne samo osećanju da je raspad Vladanove porodice dosledno izgrađena metafora raspada bivše nam zemlje (efektno, ali ne i novo!), nego i nečem daleko značajnijem – (Vladanovoj, a po mogućnosti našoj) spoznaji da, bez obzira koliko nam prošlost (i priča o njoj) nudi istina, takve istine imaju vrednost samo u meri u kojoj smo u stanju da ih prevaziđemo.
Sledeći ovakvo značenjsko-stilsko opredeljenje, reditelj Marko Misirača je, i pored mestimičnih „zagušenja“ u dinamici preplitanja prošlih i sadašnjih zbivanja, kao i određenih nezgrapnosti pri stavljanju ironičnog akcenta na ozbiljne događaje, pretežno čisto i svrhovito vodio ovu otrežnjujuću predstavu ka smislenom razrešenju: Vladanovom konačnom susretu sa ocem, koji se – s onu stranu zločina i kazne (premda, naravno, i zbog njih) – otkriva ponajpre kao čovek kojeg su pojele priče.
U realizaciji ovako žanrovski „skliskih“ i za sve još uvek potresno bliskih zbivanja, združeni glumački potencijali Kopra, Prijedora i Banjaluke delovali su uglavnom kompaktno. Među najuspešnije se svakako mogu svrstati moderno senzibilni i u oba uzrasta ubedljivi Blaž Popovski (Vladan), u kombinaciji gorčine i sarkazma vrlo dobri Aleksandar Stojković (Emir), a njima rame uz rame igraju i suptilno stišana Miljka Brđanin (Mediha), okretno razigran u ironiji Igor Štamulak (Brane), kao i potmulo napeti i tehnički besprekorni Boris Šavija (Nedeljko). Scenografija Dragane Purković Macan i kostimi Jelene Vidović su nenametljivo i funkcionalno uklopljene u opšti, gorko-ironični ton ovog otrežnjujućeg pozorišnog putovanja u blisku prošlost i mnogo dalju sadašnjost.
izvor: Nova.rs: KULTURA Autor:Svetislav Jovanov18. jun 2021