Može li jedan pozorišni festival da ispriča priču? Zašto bi to radio ijedan pozorišni festival? Možda je umoran od takmičenja i revija. Uozbilji se, molim te. Ozbiljna sam. O čemu bi bila ta priča? O tome koliko se život posle razlikuje od života pre. A šta ako se ne razlikuje? Onda je priča o tome kako se život posle ne razlikuje od onog pre. Pre čega?

Pre trenutka koji nas menja. Posle kog „više ništa nije isto“. Posle raskida, rođenja, zaposlenja, otkaza... Posle ratova, revolucija, pobuna. Posle bolesti ili traume. Posle nečije smrti. Ili posle digitalizacije? O da, ili posle strašne digitalizacije koja sve nas, tako plemenite, dehumanizuje. Da li je to neka strašna priča? Kako za koga. Zavisi ko se čega boji.

Ko su junaci te priče? Aleksa, Mekoj, Filip, Fedor, Džoni, Tišma, Dimitrije, Selvedin... To je neka muška priča? Tražila si junake. Maja, Nina, Tjaša, Selma, Jovana, Mateja, Emina, Emina. Dve Emine? Šta fali? Zvezdana, Mirna, Evelin, Suzi, Maria, Vera, Vera, Vera. Hej, to je previše žena za jedan pozorišni festival u Srbiji! Martin, Boris, Marjan, Nikola, Nikola. Sad već zezaš? Hahahaha, ne.

Dobro, koliko će predstava biti na Joakimfestu? Šest predstava i jedan snimak. Kakav sad snimak? Snimak predstave. Želim da se publika i žiri festivala stave u poziciju u kojoj je bila većina selektora u prethodnom periodu. Da procene značaj neke predstave bez obzira da li gledaju predstavu uživo ili na snimku. Hoćeš li napokon reći koje su predstave u selekciji? Hoću. Ali ne sad. Nego kad? 26. avgusta u Kragujevcu. U Knjaževsko-srpskom teatru. Sigurno? Ništa nije sigurno. Ukoliko to pandemijske okolnosti dozvole.