16

 

16.10. / 20:00 / Књажевско-српски театар

Продукција: Продукција: Српско народно позориште, Нови Сад, Драмско казалиште „Гавела“, Загреб, Народно позориште Сарајево, МЕСС, Сарајево / Србија / Хрватска / Босна и Херцеговина

Трајање: 120`

Фотографија: Марија Ердељи Реч аутора Необично је и велико, и страшно, и зачудно бити на сцени онај који је написао роман по којем је Мајстор Кокан Младеновић урадио представу. Бити са сопственим ликовима, пробуђенима из романескности, разговарати с њима који су дошли и из маште и из стварности, смијати се, плакати, додиривати их, невјеројатно је и сулудо искуство, какво само театар још може саздати у свијету илузија које прождиру документе… Понекад помислим да они постоје и више од мене, који тек себе самога представљам. Дарко Цвијетић ... Цвијетић не дозвољава да та тијела буду само бројеви око којих ће расправљати будући историчари, да од њих остану тек слова урезана у мермер изнад којега ће лажно причати политичари. Он не допушта да их се изнова и изнова убија. Када утихну топови, химне, спроводи и џеназе, настане тишина коју смрт највише воли, јер након ње долази заборав, коначно ништа, њен пуни тријумф. Цвијетић говори у тој тишини, мртвима даје глас који се није чуо док су били живи. Селведин Авдић     Реч драматурга Оно што можда делује као најизазовнији (или бар најнеобичнији) део процеса рада на представи „Што на поду спаваш“ – присуство писца Дарка Цвијетића у ауторском тиму и глумачком ансамблу – испоставило се као један од најлепших аспеката драматуршког рада. Грађење текста представе подразумевало је ослушкивање и успостављање поверења између аутора романа, ансамбла и ауторског тима. Ово искуство није могло бити лако за писца, који у представи и игра – себе, али убрзо се показало да је у свима нама прорадио унутрашњи мотор – који нас и иначе тера да се излажемо уметничком раду – да копамо по себи и истрајавамо тамо где боли, а то је жеља (или дужност!) да прича буде испричана. Роман „Што на поду спаваш“ блиставо је и целовито прозно дело, те смо себи дали слободу да се у превођењу с литерарног на позоришни језик често удаљимо од текста романа да бисмо му се приближили. А занимао нас је управо свет романа. Отуда и кључна редитељева интервенција – присуство писца у улози Писца који пред нама записује, организује и мења своја сећања. Мина Петрић