16

 

16.10. / 20:00 / Knjaževsko-srpski teatar

Produkcija: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, Dramsko kazalište „Gavela“, Zagreb, Narodno pozorište Sarajevo, MESS, Sarajevo / Srbija / Hrvatska / Bosna i Hercegovina

Trajanje: 120 minuta

Fotografija: Marija Erdelji

Reč autora

Neobično je i veliko, i strašno, i začudno biti na sceni onaj koji je napisao roman po kojem je Majstor Kokan Mladenović uradio predstavu. Biti sa sopstvenim likovima, probuđenima iz romanesknosti, razgovarati s njima koji su došli i iz mašte i iz stvarnosti, smijati se, plakati, dodirivati ih, nevjerojatno je i suludo iskustvo, kakvo samo teatar još može sazdati u svijetu iluzija koje proždiru dokumente… Ponekad pomislim da oni postoje i više od mene, koji tek sebe samoga predstavljam. Darko Cvijetić ... Cvijetić ne dozvoljava da ta tijela budu samo brojevi oko kojih će raspravljati budući istoričari, da od njih ostanu tek slova urezana u mermer iznad kojega će lažno pričati političari. On ne dopušta da ih se iznova i iznova ubija. Kada utihnu topovi, himne, sprovodi i dženaze, nastane tišina koju smrt najviše voli, jer nakon nje dolazi zaborav, konačno ništa, njen puni trijumf. Cvijetić govori u toj tišini, mrtvima daje glas koji se nije čuo dok su bili živi.

Selvedin Avdić

Reč dramaturga

Ono što možda deluje kao najizazovniji (ili bar najneobičniji) deo procesa rada na predstavi „Što na podu spavaš“ – prisustvo pisca Darka Cvijetića u autorskom timu i glumačkom ansamblu – ispostavilo se kao jedan od najlepših aspekata dramaturškog rada. Građenje teksta predstave podrazumevalo je osluškivanje i uspostavljanje poverenja između autora romana, ansambla i autorskog tima.

Ovo iskustvo nije moglo biti lako za pisca, koji u predstavi i igra – sebe, ali ubrzo se pokazalo da je u svima nama proradio unutrašnji motor – koji nas i inače tera da se izlažemo umetničkom radu – da kopamo po sebi i istrajavamo tamo gde boli, a to je želja (ili dužnost!) da priča bude ispričana.

Roman „Što na podu spavaš“ blistavo je i celovito prozno delo, te smo sebi dali slobodu da se u prevođenju s literarnog na pozorišni jezik često udaljimo od teksta romana da bismo mu se približili. A zanimao nas je upravo svet romana. Otuda i ključna rediteljeva intervencija – prisustvo pisca u ulozi Pisca koji pred nama zapisuje, organizuje i menja svoja sećanja.

Mina Petrić